Abaddon magazine

Music magazine

Friday, February 3, 2023

Bindž i pjurdž #2

Nema fotki ovaj put. Najviše zato što ja nisam fotograf, a nismo kao magazin poslali profi fotografa da nam odradi taj posao. A i nismo mi ovde slikovnica, nego lepo pročitaj tekst, to je najvažnije, a fotke ćeš lako naći na mnoštvu drugih sajtova. Na kraju krajeva, ne moram ja ni da pišem o ovome pošto nisam bio tamo u svojstvu akreditovanog novinara. Mislim, mogao sam verovatno, ali nisam hteo jer je ovo jedna od poslednjih sasvim zdravih muzičkih priča u ovoj zemlji, što svakako treba podržati kupovinom ulaznice. Nije ni skupa, realno. Hiljadu i po za dva dana međunarodnog festivala, a ja da tražim da me neko pusti za džabe, samo zato što bi ja kao nešto pisao. Ovako čak imam i izgovor da ne pišem ništa, ne gubim vreme, ali baš hoću, iz razloga gore pobrojanih. Sevap je da i ja probam malo da raširim priču.

Čisto da osim fotki stavim još par ograda, pišem na srpskom jer sam tako u mogućnosti, a u ovoj sekciji je zato što me mrzi da otvaram novu rubriku na sajtu zbog jednog izveštaja koji će verovatno ostati jedan jedini od ove “domaćinske“ vrste. Mada imam neki osećaj da će ove moje junoše iz redakcije bar da probaju da uguraju ovaj tekst kojekude u izveštaje ili gde god već. A ja ću pankerski da im ne dam. Šatro.

Uglavnom, sednem ti ja tako u utrobu Sokola. Na ćirilici mu piše ime, ali baš da ne bi sad menjao i slovca na tastaturi… A u utrobi Sokola voza, kao u Soko Štarku (opaaa, džabe reklama). Tačno se čovek oseti kao Najlepše Želje čokolada onako tesno spakovan u kožna sedišta. Koliko mi samo beše drago što sam smršao par kila prethodne nedelje… U suprotnom, verovatno bi morao da sednem na onaj sto, jeb’o ih sto onoliki, kao da će rahmetli engleska kraljica banket da drži za tih pola sata pruge. Kako li se tek predsednik nam nasušni spakovao onomad u njega?

A to je prvi razred. Ne smem ni da pomislim šta je gore na spratu, gde mi kmetovi inače treba da sedimo.

Ogradica još jedna, nisam baš lud da kupim kartu za prvi razred. Imao sam regularnu, nego me zapalo to sedište dole. Valjda darežljivošću najsporije šalterske službenice u istoriji šaltera koja pleni svojom umešnošću za tastaturom i fiskalizatorom. Verujem da bi brže prošao kada bi joj pod prste metnuli pisaću mašinu i gotovinski račun. Uzgred, kome geniju je palo na pamet da centralna gradska železnička stanica treba da ima samo dva šaltera? Verovatno istom mozgu koji smatra da je centar Beograda na Topčideru. O jadna li si Srbijo među šljivama, njivama i gnjidama.

No dobro sad, ako ništa drugo, Soko je bar brz pa se čovek ne pati previše. A i ne stiže kondukter da proveri karte, tako da eto bar jednog korisnog saveta. Probaj da se prošvercuješ. U najgorem slučaju, voz staje samo na Novom Beogradu, ako te dotle nije nahvatao ridža, onda lagano. Neće voz sigurno stati negde da bi te izbacio. A ličnu kartu, naravno, nemaš (rizlu već ko se kako snađe). Znači ništa kazna, duvaj ga železnico! Htedoh da probam u povratku, ali drugačije je ispao povratak, tako da ništa ovaj put. Obećavam u sledećem pokušaju. Prati me za još saveta.

City hostel (idemooo, još jedna reklama! Ala će da legnu pare) ispade sasvim kul mesto za prespavati. Uprkos nekolicini primedbi koje bi mogao da im uputim, mora se priznati da su imali i hendikep. Što me dovodi do verovatno jedinog problema koji imam sa Tu Bi Pankom. Apsolutno, ni najmanje, ni u najcrnjem ludilu, mi se ne sviđa promena termina. A Zgro je u festivalskom fanzinu objasnio da će pozna jesen najverovatnije ostati kalendarska odrednica. Problem koji ja imam sa tim je da prosto ne možeš nigde posedeti. Bukvalno, počev od hostela gde sam prošli put u bašti prošao kroz kilo i po vanmuzičke i vanfestivalske zabave do proste šetnje po gradu. Ako rešiš da sedneš negde, pružiš noge, opustiš se i uživaš, recimo baš u čitanju festivalskog fanzina, kako bi se pripremio za veče, moraš da zabodeš kafić. Nema “siđi do reke”. Vraga babina siđem, uši otpadaju dole. Pa još i da sedim… Nije nego! Kad uračunaš i kardinalnu grešku koju sam napravio ne ponevši kapu… Mada sam to rešio prve festivalske večeri kupivši finu kapu Rebuild kolektiva. Baš finu, kvalitetnu, toplu, roze boje. Kunem se, mislio sam u onom mraku da je bela (da, da, mislio si, baš, prim. čitaoci).

Bilo kako bilo, u hostelu osim izvesnog Džona iz Indije nikoga upoznao nisam jer smo verovatno svi grlili svako svoj radijator. A po gradu, jebiga, koga bre da upoznaje čovek kad svako pod svojom kapom (neke čak i nisu roze) svoju bitku bije. Mada, valja istaći pozitivne primere tipa curice iz kafića (kome ime ne znam jer nisam ni pogledao) prekoputa hostela koja je bila toliko ljubazna da mi sačuva knjigu koju sam ja magarac zaboravio kad sam drugog festivalskog jutra tu srkao prvu jutarnju kafu. Ko god da si i kako god se zvala, srce si.

Drugi pozitivan primer je, razume se, Crni Ovan, ali o njemu sam pisao prošli put, pa da te ne davim i da se ne ponavljam. Jedina razlika je, opet, to prokleto godišnje doba koje kapacitet kafića svede na deset ljudi, ako se dobro sabiju. Ali je atmosfera sasvim prijatna čak i tad kad je gužva, muzika je super, a devojče za šankom mi je skuvalo najbolju kafu novosadskog vikenda. Ubedljivo!

Čekaj da vidim dokle sam stigao. Iz digresije u digresiju, odoh baš predaleko od Albukerkija.

A da! Dakle, evo neka ostane od mene ta jedna sugestija, molbica, želja, čestitka i pozdrav organizaciji da mi vrate letnji festival. Ako može. Ako ne, ja ću da nastavim da kenjam, ali svakako i da dolazim redovno. Pošteno?

Da ne dužim (već dužiš, prim. čitaoci)… Krenem ja ka Fabrici (e ajd’ sad da me neko natera da spelujem kako na zidu piše), računam da usput nešto pojedem, popijem i taman stižem na otvaranje. Kad, ne lezi vraže, gde bre da jedem po onim cenama? Kad je roštilj na kiosku onoliko poskupeo? Da nije i to zbog rata? Pa ne ratuju prasići i pilići Bog vas molov’o! Koljete ih bre na nož valjda, ne palite motornu testeru pa da vas ubija (hehe, ubija, kapiraš) cena goriva! Elem, tad sam se baš setio da i nisam nešto naročito gladan, ali bi mogao nešto da popijem pre nego što me dohvate preprodavci preskupog đubreta od piva (Jelen od 250 dinara, pa zar vam ništa nije sveto) u Fabrici. Diskont u Merkatoru (dobro bre, ’oće već jednom neko da da pare za reklamiranje il’ da ja bataljujem ovaj biznis) i jeftino češko pivo, još jeftinijeg ukusa. Bez reklame ovaj put, jer nisam zapamtio ime. A i stvarno je loše, pa nema ni svrhe da ga reklamiram (a Merkator je dobar pa reklamiraš, prim. već ojađeni čitaoci).

E da, još jednom da digresiram i neću više da digresiram pre sledeće digresije. Obećavam.

Crni petak. Ne mogu baš da kažem da je ta “manifestacija” baš prevara, jer realno može fino da se pazari, ali jeste čista demonstracija koliko nam inače deru kožu s leđa. Pazi kad se njima i dalje isplati da prodaju robu sa 50% popusta. Da im se ne isplati, sigurno je ne bi prodavali. Na stranu čak i ono “sad ćemo povećati cene, pa onda sniženje i ne važi, duvajte ga kupci”, marže su ubica! No, da ne bude da je sve tako crno kao taj petak, imaju i ogromni tržni centri svoje prednosti. Naravno, u pitanju su čisti i besplatni toaleti. Poserem vam se u šoping mol. Nekoliko puta! Šta da vam radim kad ste natoklječili onol’ki hangar na po puta od hostela do Fabrike.

Gotovo dve stranice kasnije, stigoh ja do Fabrike. Prerano, podrazumeva se. Doživotno prvi svuda. Šta ću-kako ću, zima oko ušiju (roze kapa stiže tek kasnije), mrznu noge, ’ajd da obiđem krug po Distriktu. Jel’ se računa ovo u digresiju? Masa nekakvih raznolikih prostora je bila zatvorena, ili je bar tako izgledalo, osim Menze u kojoj se odavala počast životu i delu pokojnog Mitra Subotića Sube. Kako je delovalo da tamo vlada prilično kamerna atmosfera, upotpunjena ekipom novosadskih faca kojima svakako nije baš naročito stalo do bilo čega što se u muzici dešava nakon prelaza u novi milenijum, samo sam u prolazu pogledao. Mislim, ne očekuješ valjda stvarno da ću da banem na događaj gde gro publike personalizuje “jednom proš’o pored Milana Mladenovića pa sam sad rok zvezda” Firči. Uostalom, nije da se ta matora ekipa nešto silno iscima da navali na To Be Punk. Šta ih briga za nove generacije, nove zvuke, novu scenu… Kako je propao rokenrol u malom.

Još jedan gaf na koji sam natrčao (da, nazvao sam Firčija gafom) je curica u straight edge duksu, sa sve tri masivna iksa, a u rukama cigara i pivo. Mrzim što ću ja biti onaj “navedi tri pesme” lik, ali stvarno bre, sestro slatka… Razumem ja i godine i pubertet (baš mlada curica beše), ali stvaaaarno! Pank nije samo imidž! Čak je najmanje imidž. Imidž je u stvari samo znak raspoznavanja, a mnoooogo štošta se krije iza kreste, zihernadle, bedža, prišivača, nitne i lanca. Dok to ne shvatiš, možda je bolje ne praviti se mnogo pametan.

Međutim, strejt edž kultura na stranu, ima dečurlije koliko ti duša želi. Kao kontra, ima tu i zdrava količina sedih glava, ali i nas osrednjih. Po godinama, razume se. Raznoraznih fela, vrsta i podvrsta i nekako se svi skupismo u Fabriku. Junački se napunilo, mada ne baš za prvih par bendova, ali bilo je ljudi i njih da isprati. Posle je već postalo i problematično kretati se unutra, kad su naišli hedlajneri.

Ali do njih, valjalo je proterati kroz podmladak. Recimo, podmladak, pošto je iskusnih bilo i među novim bendovima. Počelo je sa Hrvatima. Liquid Supercharge su popriličan put prevalili do Novog Sada, tako da je činjenica da otvaraju festival prilično začuđujuća. Naročito u svetlu jednog od narednih izvođača, ali o tome kasnije. Uglavnom, petorka je izudarala kratko i apsolutno jebitačno. Rokenrolčina u maniru Motorhead, blago hardkorizovana tek da se uklopi u To Be Punk. Gitaroš koji i izgledom i nastupom podseća na mladog Mike Sifringera je poterao ludo masnu svirku preko distorziranog basa i druge gitare, sa agresivnim bubnjarom i pevačem kome se jedino može zameriti što je celu svirku proveo izučavajući krovnu konstrukciju Fabrike. Bukvalno, lik se bavio špijunskim radom i samo mogu da se nadam da je skontao kako da jednu Fabriku napravi i u Puli. Osim toga, dečaci tek počinju i svaka podrška im je preko potrebna, a gde ćeš bolju nego da nastupiš na To Be Punk. Mada, sad kad razmišljam, festival je tako koncipiran da svaki bend može samo jednom u karijeri da nastupi na njemu. Liquid Supercharge su spiskali svoju priliku da bi otvorili fest i da bi se na njima podešavao zvuk. Baš gre’ota, opet, uzevši u obzir šta se dalje dešavalo.

A pre nego što se to “dalje” desilo, desio se zemljotres! Fabrikom se prolomio YÖU! Sunce ti poljubim kakav bend! Svirali su oni ovde već, ali ja pojma nisam imao ni ko su ni šta su. Kao ni za većinu bendova iz programa festivala. U međuvremenu sa skontao da su njih četvoro Makedonci, a nedaleko posle toga da ubijaju kako sviraju. U najavi nastupa na festivalu, bubnjarka se mučila da objasni šta oni to u stvari sviraju. Ja ću, kao džentlmen, da probam pomoći dami. YÖU svira čistokrvno i punokrvno emotivno pražnjenje, od ekspres lonca gotovo psihotičnog nereda u mislima, do teatralnog završetka nastupa i četiri izduvana balona na bini koja je jedva i izdržala ovaj sumanuti nalet. Ljudi su me satrli do patika, a nisu trebali. Onakvu muziku ja ne volim uopšte. Nekakav emo, screamo, post hardkor, grandž, pank, štagodveć, posebno predvođen “najzad nađoh gde mogu nekontrolisano da se dernjam” vokalom, apsolutno ni u najcrnjem ludilu nije moja šolja čaja. I takvi su me istresli iz gaća, protresli ionako načet mentalni sklop, našamarali i bukvalno naterali duboko da dišem dok mi se grlo samo od sebe zatvaralo. Briljantan bend i, što se mene tiče, potpuni pobednici festivala koji je praktično tek bio počeo. Jedino mi žao ostade što nisam uzeo majicu. Predivno je bila dizajnirana, ali šta da se radi. Više sreće drugi put. Ionako bi mi draže bilo da su nekakve muzike doneli, no dobro.

E da, ne mogu a da se ne osvrnem na vanbračnu kćer Srede Adams i Dejva Grola koja svira bubanj kao da ju je neko maločas baš krvavo iznervirao. Prebila ga k’o vola u kupusu. Kiselom, razume se, jer takva je sezona.

Makedonce su sledile (neka Sofronije, sve je u redu, ja ću) stare kuke domaće scene. Jedan od poslednjih dodataka spisku učesnika festivala, Vox Populi su popunili jednu od rupa koje je ostavio talas otkaza Hrvata i Slovenaca poslednje predfestivalske nedelje. I sad ti Miloše budi pametan pa pričaj šta je i kako je Rudar dovuk’o ekipu da rastavi old skul pankere od pameti. Svetlosne godine staža na kojekakvim belosvetskim binama, plus pesme takve da ne možeš da zevaš okolo, uz tekstove za pevušenje u lenjim, sunčanim, nedeljnim popodnevima na nasilnim demonstracijama u tuči sa organima reda i mira. Odpsovaše i otpljuvaše svoje na brzaka, u 35 minuta, pošto se satnica mora poštovati, čak iako predsednik rođene države ne mora. Super zagrevanje za…

Neuspeh. Bukvalno i metaforički. Zato što se bend zove Neuspeh i potpuno su neuspela predgrupa za Lion’s Law. Što me vraća na prvi bend. Da sam ja pravio listu za nastup, Neuspeh je morao, kao mlado ime na domaćoj sceni, da otvori veče. U redu je što im je SKCNS upravo izdao debitantski album, pa su stoga sasvim zasluženo na spisku učesnika, ali im nikako nije mesto u hedlajn terminu, između razarača kakvi su Vox Populi i Lion’s Law. Njih je trebalo spojiti, a Liquid Supercharge je mogao i bolji termin da dobije.

U međuvremenu, Neuspeh svira nešto što bi Sejo Sekson eventualno radio sa Zabranjenim Pušenjem, da je ikada stvarno pomislio da se ozbiljnije posveti panku. Pesma kojom su otvorili nastup je zazvučala najbliže nekakvim izvornim strujama panka, uz podosta Buzzcocksa, da bi se to pretvorilo u nekakav ska pank kasnije tokom nastupa, uz povremeno izletanje u nove romantičare i nove primitivce. Svašta nešto, ukratko. Nadogradnja super, ali osnove nigde. Skoro pa lake note.

Sa pozitivne strane, koliko često možeš videti klavijaturistu na pank festivalu. Pa još klavijaturistu koji podigne instrument i svira ga iza glave. Još da ga potpali nekom prilikom i eto nam reinkremacije (da, znam šta sam napisao) Hendriksa na dirkama.

Uglavnom, solidno energičan nastup, ali to je nedovoljno. Naročito u tom terminu. A ni žanrovski se nikako nisu uklopili.

Trebalo je sačekati Francuze, a ko je njih preživeo ni pakao mu neće teško pasti. Lion’s Law su sada već legende Oi! zvuka i to je to. Od stava, energije iznesene na binu, preko supermelodične, vrhunski keči muzike, do kontakta sa publikom… Ful profi nastup. Najprofi što je moguće bez da se pretvori u bezdušnu šljaku i tezgarenje. A gostovao im je i Aca Čojs Hitmen Bridž… Uglavnom, Francuzi oduvali šta god je u Fabrici trebalo i poterali nas na jesenju vetrometinu da nas još malo produva. Au revoir i ćao do sledeće prilike. Sutradan.

“Probudi me sunce kroz prozore prljave, musave”. Đavola! Nisu prozori problem, nego je sunce bilo musavo drugog festivalskog jutra. Nije da sam morao poraniti, nego na sasvim drugom festivalu, koji se održavao u sobi hostela, jedan od cimera je osvojio prvu nagradu u horskom natpevavanju najboljih hrkača sveta. Već sam opisao prvu kafu (još jedan poljubac divnoj curici za šankom za nađenu i sačuvanu knjigu), tako da se neću tu zadržavati. Obišao sam što sam želeo tokom dana. Briljirala je galerija Matice srpske i komšijska zbirka Pavla Beljanskog. Unutra su hajlajtovi bili, zna se, Stevan Aleksić i Peđa Milosavljević. Da, znam, Šumanović, Predić, Jovanović… Sve znam, divno je to, ali ova dvojica su mi i dalje favoriti. Da se ne zavlačim mnogo duboko u objašnjenja, trebalo bi da znaš sve. Častio sam se, onako rođendanski, i knjigom o Stevanu Aleksiću koja ne košta kao da su je pisali Dostojevski i Andrić zajedno, na papiru pravljenom od štavljenog jednorogovog roga sa pozlatom. Kao što košta u određenom lancu knjižara koji ne bih reklamirao ovom svečanom prilikom.

Veliko hvala dugujem i gospođi na biletarnici galerije. Samo zbog pitanja da li sam student. Gospođo draga, hvala na komplimentu, ali tog dana napunih 37. I da sam iz kategorije večitih studenata, pa mnogo bi bilo.

Šetajući moju novu roze kapu, naišao sam i na jedno govno, tek da dan ne bude baš potpuno uspeo. Dvonožno govno, da ne bude zabune. Možeš misliti kakav mentalni sklop treba da ima zreo čovek, kasne dvadesete svakako, da u sred Novog Sada, na najprometnijem mestu u gradu, gde i deca šetaju, uče od starijih gledajući, šutneš goluba kome je slomljeno krilo. Dakle, jasno se videlo da mu je slomljeno krilo. Ne bi bilo opravdanje ni da se nije videlo, jer nisi dete nego matoro govedo koje nikako ne treba da šutira ništa osim eventualno lopte u nekom balonu. Ovako nije ni govedo, da se ne uvredi neko poštovano govedo, nego goveđe govno koje je neko odneo na đubrište i ostavio da se tu kiseli nekoliko nedelja. Ja se iskreno nadam da si tog dana barem pojeo neko pokvareno jaje i dobio gadan napad proliva. Tako!

Kraći pit stop u hostelu i vreme je bilo da izvedem roze kapu do Fabrike. Ranije je počinjalo drugo veče pošto je bio jedan bend više, a sve je trebalo da se završi u isto vreme kad i prve noći.

Za promenu, prvi bend drugog dana jeste bio lokalni. Dobro, ne baš lokalni, pošto je Urlik iz Beograda valjda, ali računa se. Jedini predstavnici garažne pank svirke na festivalu otvorili su nastup sjajnom brzom pesmom (nemam pojma kako se ista zove), ali iako je nastup zadržao energetski nivo, songovi (pozdrav Banetu Lokneru) nisu zadovoljili kreativnu crtu neophodnu da drže pažnju mnogo dugo. Reci kako pametno zvuči prethodna rečenica. Evo, silazim sa književnog oblaka.

No, to ne menja činjenicu da Urlik meni nije zvučao dovoljno ubedljivo. Nikako loše, ali neubedljivo. Ravna crta, ukratko, a iskusna su ekipa. Očekivao sam više kad sam video njuške koje se kriju iza ovog imena.

Njih su nasledili na bini još jedni matori Beograđani, Staticø. O njima sam već pisao, što možeš pročitati negde na ovom sajtu i mogu reći da se utisak nije popravio nakon gledanja uživo. Niti se popravio niti se promenio. Staticø je super bend ako ćeš ih slušati na singlici sa pet pesama u devet minuta. Sve preko toga postaje jednolično, monotono ritmički i kreativno, tako da se polet koji ovi scenski veterani iznose na binu rasprši u etar bez jačeg uticaja na slušaoca. Ako nisi baš besan mlad panker / korovac koji je ionako došao samo da istrese nagomilani bes bez mnogo razmišljanja o tome šta i kako mu bend sa bine poručuje.

Istini za volju, Staticø je bar fino zagrejao poprilično naraslo brojno stanje u Fabrici. A još neko vreme je narastalo.

Ekipa koja je veče pre, pod imenom Lion’s Law, sastavila nebo i zemlju i strpala ih kombinovano publici niz grlo u furioznoj navali neobuzdanog prezira prema socijalnoj nepravdi, vratila se da dovrši započeto. I nije uspela. Dobro, nije to baš sva ekipa. U stvari, vratio se samo pevač da svira bas, dok su druga dvojica u bendu debitovali na toj bini. Mada je moguće da je bubnjar bio tu sa Youth Avoidersima pre tri godine. Nisam siguran. Jesam li ti već pričao koliko su postave pank i hardkor bendova nestalne? Nisam? Setiću se sledeći put.

Uglavnom, ono što Rixe pokušava je nekakav matori Oi! ili nešto tog tipa, stare škole panka osamdesetih, ali baš minimalističkim pristupom koji ne da mi nije legao, nego baš propast koliko su me smorili. Bukvalno su mi najgori bend oba dana. Sva sreća te su otvorili vrata prvoklasnom vrhuncu druge večeri, tako da sam brzo preboleo francusko razočaranje.

Katalonci, ili Španci, ili koji god već steram im ga majci, La Inquisición iz Gaudigrada… Nalupaše nas gitarama po glavi. Oi! pankeraj, mračan kao pola Sagrada Familije, težak i nadrndan, a melodičan, razigran i pevljiv. Mislim, pevljiv ako znaš španski, a moje Kasandra znanje nije baš taj nivo. Koliko su me ispomerali govori i to da su oni jedini bend čije sam diskove poneo kući sa festivala. Dobro, drugi bi bili YÖU ali oni nisu imali diskove (mada mi je i dalje žao za majice).

I što se mene lično tiče, festival je mogao tu i da se završi. Sledeća dva benda me nisu naročito oduševila. Japanci Death Side još i nekako. Solidan pravoverni pank u maniru Exploited, GBH i sličnih, odlično ispraćen žustrim nastupom prilično matore ekipe nisu pokrile pesme koje bi opravdale epitete kojima su ih organizatori počastili. Možda oni i jesu ozbiljan kult japanske scene, ali u krupnijem planu, na globalnom nivou ništa tu specijalno nema. Pritom, pevač je između pesama delovao ozbiljno trešten pijan, brkajući japanski i nekakav Bože me sačuvaj engleski.

No dobro, nije to ni loše ispalo sve u svemu, samo ne onako kako je najavljeno. U svakom slučaju, piše se da je Death Side prvi japanski bend koji sam ikada video uživo.

Pre njih su nastupili i Ruidosa Inmundicia iz carske Vijene. Kaži kakvo ime za jedan austrijski bend! Oni su spržili dvadesetak minuta nekakvog ludačkog fastkora, skoro na borduri sa ranim grajndom, predvođeni curicom na struju koja onako sitna a naelektrisana svim munjama ovog sveta bukvalno upada pod kategoriju “Enerdžajzer zeke iz pakla”.

Dakle, ono što htedoh da kažem je vratite mi letnji Tu bi pank! Peticiju ću napraviti, majke mi. Dobro neću, objasnio je Zgro zašto je ovako i slažem se. A i baš me briga kad će biti sledeći, pošto ću svakako biti tamo. Osim ako budu baš loši bendovi. A neće biti. Uglavnom zato što ja pojma nemam o većini bendova koji dolaze na festival, pa dolazim na blef da se oduševim naživo.

P. S. nijedan fudbaler ni repstacija (Vukajlijo oče i majko) nisu umrli tokom pisanja ovog teksta. Verovatno. Pojma nemam pošto nisam ni minuta fuzbala pogledao.