Abaddon magazine

Tag: Serbian

  • [SERBIAN] Review: Razni izvođači – Preko zidina

    [SERBIAN] Review: Razni izvođači – Preko zidina

    Datum: 12. april, 2024

    Izdavač: Out Of The Darkness Fanzine

    Umesto da pišem, ja razmatram satima već na kom jeziku uopšte da pišem. Prokleto vrzino kolo zbog kojeg smo u Abaddon magazin i uveli opciju srpskog jezika. U principu, najrađe bi ovaj CD predstavio što širem auditorijumu, na engleskom jeziku. Recenzija kompilacije regionalnih pank (i srodnih mu) bendova bi sasvim sigurno svoj pun potencijal ispunila kad bi prisutna imena razglasila na sve strane sveta. Sa druge strane, CD se deli na poklon uz novi broj Out Of The Darkness fanzina, napisanog na našem jeziku (namerno ne pišem srpskom jer i nije kompletno na srpskom), te samim tim prijemčivom samo regionalnoj publici. Bez da kupiš fanzin, ne možeš kupiti CD. Opet, razumljivo je i zašto se disk deli uz fanzin. Ko još kupuje kompilacije same za sebe!? Da nije ovog poteza, verovatno ni kompilacija, pa samim tim ni bendovi, ne bi bili čuti u više od par tuceta domova.

    Dakle, nema poente kompilaciju prezentovati strancima, jer teško da će se iko iscimati da pazari fanzin koji ne razume. Mada, ko zna… A i ja lupam glavu bez naročite potrebe, računajući da je fanzin dobrim delom već rasprodat, tako da je i “Preko zidina” već našla svoja odredišta.

    Elem, tek da znaš ko su ti glasni momci i devojke koji uporno ruše zidine koje su u ovom nesrećnom regionu sagrađene početkom devedesetih, nudim kratak pregled prisutnih na “Preko zidina”.

    Zagrebačke Kurve su verovatno “najpoznatije” od predstavljenih imena. Agresivni hardkor rokeri su izgleda napravili kratku stanku u svom postojanju, o čemu ja pojma nisam imao (mada su i bili sumnjivo ćutljivi u poslednje vreme). Tri ovde spakovane pesme su im najsvežiji materijal i sasvim su u skladu sa onime što su njih pet radili tokom više od decenije postojanja. Brz, besan i distorziran hardkor, dobro podcrtan primalnim rokenrolom.

    Za njima ide mostarski Crustalno Jasno kojima i samo ime govori o čemu je reč. Dvojac svira prljavi krast pank. Dosta bi to tradicionalno zvučalo, osim što im fali gitara. Ne druga gitara, nego im fali i prva. Dakle, “dram end bes” što bi se reklo u popularnom filmu. Više informacija možeš da nađeš i u novom broju Out Of The Darkness fanzina, kad ga već svakako dobiješ uz disk. Tamo je i intervju sa Lukom, koji je zadužen za bas gitaru i vokal.

    Wrishlas su trojica omladinaca koji ovde verovatno i debituju na plastici. Zdrava doza mladalačke naive, muzičke i tekstualne, u prve dve trake, već u trećoj dobija naznake ozbiljnog potencijala. Poletan pank, tipa ranih Atheista.

    The Hahas And The Blablas iz Zagreba predstavljaju novi val u novijem ruhu i zvuče iznenađujuće zrelo kroz igru gitare, ritma i klavijature koja će bez problema povući i na EKV, Idole, ali i Blondie. Kuriozitet je da je naslov njihove prve pesme na spisku pesama naveden kao “Geologija”, dok u bukletu stoji “Birokratija”. Slušajući pesmu, verovatnije je druga verzija u pravu.

    Drugo meni prepoznatljivo ime ovde je slovenački Hak Attak. Hardkor pank ne dolazi u čistijem obliku od ovog. Brz, besan, glasan i beskompromisan. Pogibija u nekoj šutci, zagarantovana.

    Killing Yield nas vraća u Zagreb. Mlad hardkor pank bend, nedaleko po žanru od gorepomenutih komšija iz Slovenije. Možda blago više pankerski nastrojeni, ali suština je tu negde.

    Lopoč iz Mostara sebe nazivaju noiz pank bendom, što mene lično iz mesta plaši. Međutim, više je stvar nekakvog lo-fi pristupa garažnom panku. Barem na dve pesme koje su se našle na “Preko zidina”.

    Uzgred, stičeš li utisak da se bendovi na kompilaciji prilično kreću na relaciji Mostar-Zagreb? Ne znam da li je u pitanju trenutna navala u dva grada ili nešto dugotrajnija priča, ali je na ovom disku baš primetno. U tom kontekstu, sledi zagrebački Okov. Još jedan hardkor pank predstavnik. Stara škola, ali za dobru nijansu melodičnije od Killing Yield koje sam slušao maločas.

    Getintherobot (ne, nije mi pregorelo “spejs” dugme nego tako piše na disku) krše geografsko “pravilo” dolazeći iz Sombora. Kažu da sviraju emo krast i ja se tu ne bi mnogo mešao. Zbirka dva žanra koju ne bi nužno mogao zamisliti, ali radi posao. Kad se uključi i manga kao inspiracija, može ovo da ispadne zanimljivo i znatno širem opsegu publike. Samo jedna pesma za sad, al’ držim fige.

    Смог je baš ultra sirova hardkor pank priča. Produkcijski, pre svega, mada je i muzika prilično neuglačana. Vikend kombinacija Belgijanaca i Makedonaca, koja je izgleda porasla u međuvremenu, viđena je da preznojava “AKAB Okretnice” svih zemalja.

    Grba je dobro poznat, koliko god i dalje bio baš mladić. Jedini predstavnik Crne Gore na ovom disku, donosi pank rok koji bi malo bio Oi!, a malo garaža. Jasna je i poveznica sa njegovim drugim projektom M.K.Z.P, ali je isto tako jasno da ovde pank pobeđuje, dok je tamo hardkor nosilac.

    Za sam kraj, d-bit krast iz Slovenije, Kavekanem. Žanrovska klasika, sa tim što vokal malo grublje “laje” nego što tradicija nalaže.

    Ukupno, dvadeset pet pesama na nešto preko četrdeset šest minuta panka, pankoidnosti i pankičanstvenosti sa prostora stare Juge, Mostara i Zagreba. Bez Beograda, jer imali smo nedavno “Novo poglavlje” u izdanju istog fanzina. Tek blago se očešalo o Novi Sad, jer se ionako svakih par godina pojavi nova novosadska kompilacija. Hajde sad da ova kompilacija odjekne malo (makar morali da pročitate i ovaj tekst), pa da postane redovn(ij)a pojava. Značilo bi bendovima, ako nikome drugom.

    P. S. Da ne bude kako nisam spomenuo, šesnaesti broj Out Of The Darkness, ako se uopšte još može negde naći, stvarno bi trebalo da nabaviš. Ne samo zbog onog čuvenog “podrži scenu, kupuj diskove, fanzine, ploče, karte za svirke, jer bendovima znači i onda napreduju i fanzini se štampaju…” Stvarno ljudi iz broja u broj rade strašan posao, nude kvalitetan sadržaj, čak i da ne računaš večite bonuse u vidu nalepnica ili u par navrata diska, plus ploče po pristojnoj ceni, majice, cegere… Imaš šta da pročitaš, preslušaš, zalepiš, obučeš, poneseš na pijacu, čak iako ti je scena sranje.

    P. P. S. Uskoro ću i pripadajuću ploču da recenziram, ali to će već ići na engleski jezik.

     

  • Nova Godina novi mi i slične laži

    Nova Godina novi mi i slične laži

    E, pa Abadonjani bilo je vreme da i ja zašiljim svoje pero i u stilu Wednesday Addams ponovo odredim svoje vreme za pisanje. Čekala sam da proslava dočeka prođe, da se završi lavor ruske i ono kilo sarme, pa da i blagoslovimo promenu datuma u kalendaru. I ova malo surova, ali brutalno iskrena kolumnica neka bude podsticaj svima nama da delamo onda kada je to zaista potrebno.

    Elem, ja nisam imala gde kao metalac da odem na doček Nove godine u Beogradu. I ne, pod tim ne podrazumevam puštanje večito iste liste u Vrtoglavici gde u dva minuta do ponoći ide istoimena pesma i još manje mislim na puštanje muzike bilo gde. To sam na kraju uradila sama u svom čardaku jer prosto kao pripadnik subkulturne zajednice (au, čoveče, ovo zvuči kao sekta) nije mi bilo interesantno bilo gde da odem, a da mi kafedžije bezobrazno ne traže za ulaz 500 kinti ili čak više. Da ne pominjem što bih morala da pijem bogohulno malo pivo za više od 500 i kao šlag na tortu da delim vazduh s narodnjacima. Oni ipak pripadaju klubu poljoprivrednika preko puta (ko je prepoznao, prepoznao je). 

    Generalno osvrt na prethodnu godinu u Srbiji što se muzike tiče je bio bogat i neću da pišem o top deset najboljih ili najgorih jer politika ovog magazina kao što ste do sad mogli ispratiti izlazi iz okvira tabloida, mainstreama i sličnih copy paste gluposti. Što se novih ostvarenja naših bendova tiče, svaka čast, što se svirki tiče takodje svaka čast. Jer posle sušne skoro dve godine stvarno je moglo da se ide na klupske svirke u Fest, Dorćol platz, Kuglaš, Dom omladine, mesta koja su nam stvarno i više nego dostupna što se naših događaja tiče. Ima tu još, prestonica je velika, jel, ali hajde da se zadržimo na ovim… boljim.

    Mnoooogo ljudi organizuje događaje pod nazivimo “fest ovaj ili onaj”, mnogo se po mrežama priča o tome, marketing na zavidnom nivou, obavezan merchandize za događaj koji postoji godinu dana, polomiše se oko dobrih fotografija. Priznajem, super, ja lično idem iz gušta i zbog magazina na svirke i stvarno se svemu tome veselim. Ali uvidela sam tu par problema. Prvi je, ljudi nisu zainteresovani. Ne mogu da se otmem utisku da ljudi dolaze na koncerte samo da bi podržali svoje drugare i demonstrativno napuštaju salu kad se drugi bend penje na binu. Ne mogu da ne primetim mlade metalce koji su potpuno nezainteresovani čim ne znaju sve pesme. Gledaju u telefon kao omamljeni, posedaju na pod kao u školi i to je to. Kao neko ko je živeo bez interneta dobar deo svog života volela bih da to sokoćalo fino nestane i pretpostavljam da bi se tukli za ulaznicu više, pa taman to bio i najgori bend u istoriji muzike. Došlo nam je doba kratkotrajnih interesovanja, pulsativnog lučenja dopamina i jako je teško animirati nekog mladog i novog. Jer… Ako ne zvuči kao nešto što smo milion puta pre toga čuli i sto su neke bitne glave odredile kao dobro, onda je taj bend osuđen na propast i raspad nakog prvog singla ili albuma kako to obično i biva. Apatija, ukus zasnivan na tuđem, istost se uvukla i u metal.

    Sad će neko da kaže tako je i u svetu, da, jeste, ali fokusirana sam na Srbiju. Drugi veliki problem je prihvatanje kritike. Svi mi kao ljudi imamo problem sa prihvatanjem kritike, sujeta je deo nas, dodje kao arhi-greh i ne volimo da nam neko sa strane nešto tu bez prava spočitava. Da budemo realni, HALO, muzičari, bavite se umetnošću koja postoji da neko sa strane odredi lepotu vaše kreacije, stvarate za ljude i i ti isti ljudi dolaze da plate kartu poslušaju vas i vide. Zvuči jako kliše, ali svako ima potpuno pravo da kaže ako mu se nesto ne svidi. Pravićemo se da živimo u slobodnoj zemlji, tako da tu nema neke filozofije. Porastite i prestanite da se oslanjate isključivo na podršku drugara metalaca i muzičara jer oni vas vole i potpuno je prirodno da neće da vam saopšte: “Druže, ne valja”. Pretpostavljam da bi nakon toga došlo do medijskog rata kao što često imam prilike da pročitam na portalima.

    I konačno posle pola sata lupetanja “one male što uvek ima nešto da kaže” dolazimo do toga da i pored silnih organizatora, metalaca, velikih glava, niko, aman baš niko se nije setio da organizuje svirku za doček Nove godine u glavnom gradu. Umesto onih silnih tribute bendova, festova i promocija mislim da bismo svi pamtili taj neki organizovan doček u vidu koncerta. Ja lično pamtim taj doček 2018. godine u Božidarcu. Rainmaker i Black i to sve sa konfetama u ponoć. Kao nekom ko je srednjoškolac iz unutrašnjosti izgledalo je kao bajka i naivno sam pomislila da je tako u Beogradu za svaki doček. U čemu je bio problem u svim dočecima do ovog i zašto je to tako ja pojma nemam. Ako neko ima zdravorazumsko objašnjenje slobodan je da mi kaže. Ali molim vas bez onoga “nemaš ti mala pojma” ili pompeznijeg “kada si tako pametna mogla si i sama da organizuješ”… Znam ja to sve, ali pričamo o sadašnjem vremenu i o organizatorima koji su stvarno mnogo puta preuzeli inicijativu, pa eto jedne svirke sa ciljem, pa kao ljudi da ih pamtimo, a i ti muzičari bi se prilično ovajdili. Jeste, Srbija je zemlja kiča i šunda i od narodnjačkog turbo melosa se stvarno zagadio vazduh, ali imamo i mi pravo na svoj doček, ljudi. Volimo koncerte i koncerti vole nas, a meni je jako bezveze što je to tako ispalo i što su neke od nas klubovi odrali za slušanje utabane liste sa “lapsitopsija”. 

    A svim saborcima u mjetalu želim srećnu Novu, još mnogo ruske salate u pet ujutru posle dobre šutke i po koju novu playlistu na telefonu. Šta više da vam kažem, praštajte ili ne morate, znam da se mnogi slažu sa ovim pisanijem. U zdravlje iz Zimovrela! 

  • [SERBIAN] Review: Prljavi Romeo – Bodri me

    [SERBIAN] Review: Prljavi Romeo – Bodri me

    Izdavač: RnR Records

    Datum: 1. novembar, 2023

    Ovaj apatinski trio ima za sobom već petnaest godina postojanja, iako se to verovatno ne bi moglo reći sudeći po njihovom diskografskom učinku. “Bodri me” je njihov tek treći album, ali se i pored toga oseti iskustvo tokom preslušavanja istog.

    Pre svega, zato što se ovde radi o hard roku zanatske izrade. Bez izrazitih inovatorskih tendencija, niti postavljanja sopstvenog izraza u prvi (ili bilo koji sledeći) plan. Na “Bodri me”, Prljavi Romeo izvodi muziku kakvu smo svi čuli previše puta. Šablonski i predvidljivo, toliko da ih niko ne može optužiti za nepoznavanje materije ili neupućenost u formule uspešne kreacije. Počev od aranžmanske postavke kojom se studiozno gradi ka refrenskom krešendu, do znalačkog ređanja pesama tako da se tačno zna kada je vreme za udarački tvrdi rok, a kada za srceparajuću baladu.

    Prljavi Romeo je i tekstualno sasvim prilagođen ukusu tradicionalnih rokera kojima se prave i pogrešne ljubavi mešaju u san o slobodi dok na motociklu ostavljaju kilometre puta za sobom. Ili, da se ponovim, šablonski i predvidljivo. Može se čak reći da su sumirali ceo kredo svog stvaralaštva u pesmi “Kriza srednjih godina”. Tako je najlakše zamisliti publiku koja bi fanatično pratila Prljavi Romeo. Ekipa sredovečnih rokera kojima Slayer nikada nije legao na dušu, ali zato Metallica, naročito iz njihove sopstvene sredovečne faze, predstavlja nešto najčvršće što postoji.

    No, ključno pitanje je, da li je sve gore navedeno u zaista loše? Rekao bi da nije, a evo i zašto. Prljavi Romeo je mogao biti i tribjut bend. Bez truda, bez mozganja, mogli su se komotno vrteti po raznoraznim skupovima, opet, sredovečnih bajkera i tezgariti dok im kukovi ne otkažu. Ali nisu. Odlučili su se za trnovitiji put, riskantniji, ali ipak iskreniji. Mogli su ići na siguricu i na “Bodri me”, pa obraditi Deep Purple ili Scorpions. Ali nisu. Obradili su (i to dvaput) subotički Faust. Čudan izbor, moram i to da priznam, ali za pohvaliti, apsolutno.

    I znate šta još nije loše? “Bodri me” uopšte nije loš album. Kada se pravi ovakav zanatski rok, onda i grupa koja ga pravi mora biti majstor svog zanata da bi im delo uspelo. Naravno, ne pišem ja ovde o sledećem evergrinu od sorte kakvu je hard rok izbacivao, čini se, svakih mesec dana tokom sedamdesetih ili osamdesetih. Ali je zato album koji bi mogao stati rame uz rame sa novovekovnim radovima grupa kao što su švajcarski prvoborci Krokus ili Gotthard.

    Ubedljivim rifovima, čvrstom ritmičkom podlogom i pamtljivim refrenima Prljavi Romeo rešava zadatke koje postavlja potreba za dopadljivim numerama koje će izazvati reakciju auditorijuma. Sa tim u vezi, čini mi se da je izvedba uživo i najjači adut ovih Apatinaca. Bina je ionako prva linija fronta za svakoga ko ima aspiraciju ka ovakvom zvuku. Tu dolazim i do ključnog “hendikepa” Prljavog Romea. Oni dolaze iz srpske provincije. Bez jake beogradske, ili bar novosadske baze, gotovo je nemoguće preći barijere muzičke industrije u ovoj državi. Najavljena promotivna turneja na čijem spisku nema koncerta u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Požarevcu, itd. samo potvrđuje moju tezu. Moje je, ipak, da im držim palčeve. Imaju muzičku podlogu, imaju hrabrosti da se bave autorskim radom, očigledno su i dovoljno tvrdoglavi (petnaest godina nije malo za grupu iz Apatina), pa neka im se i neka srećna zvezda sruči na glavu.

     

  • [SERBIAN] Review: Čvrge – Erotske i druge priče

    [SERBIAN] Review: Čvrge – Erotske i druge priče

    Izdavač: Akord Records / Kulturni Center Maribor

    Datum: 2. jun, 2023

    I šta, ja sad kao treba da se pravim pametan? Buklet cedea kratak i jasan, omot i “spisak učesnika”, a unutra ne jedna, nego dve recenzije! Jasne, opširne i dovoljno sadržajne da ja nemam šta da dodam, osim da prenesem sopstvene utiske. Ako se poklope, šta da radim, nije do mene. Ja samo pošteno radim svoj posao. Nisam prepisivao, časna reč.

    Šalu na stranu, Čvrge su iskusna ekipa, kako diskografski, tako i po kilometrima ispod točkova različitih vozila. Ovaj kratak (dvanaest minuta) materijal dolazi u izdanju dve slovenačke izdavačke kuće, što dovoljno i govori o reputaciji i zalaganju grupe na promociji sopstvenog stvaralaštva. Stičem utisak da su samo nekako zaobišli glavne kulturne centre matične im države. Večito neprobojnu beogradsku tvrđavu koja bendove van svojih zidina odbija sve do momenta kada je odbrana neizvodljiva, ali i, što je teže shvatljivo, oduvek panku privrženi Novi Sad.

    Zašto je teže shvatljivo? Prosto zato što Čvrge sviraju muziku koja je u uskom srodstvu sa pankom, pa se često istim i služe ne bi li uspešnije akcentovali određene delove sopstvenih pesama. Sa druge strane, sasvim je jasno kako su uspeli da obezbede nastup na velikoj bini u Češkoj, kao i gostujućeg saksofonistu iz daleke Argentine. Prosto, bend zna znanje. Ostavimo po strani “prostodušni” humor u tekstovima, koji istovremeno zadržava i društveno angažovanu notu, ali ume da bude i znak nedovoljne posvećenosti muzici koja se želi predstaviti. Čvrge se drže ska korena na koje nadograđuju nekolicinu srodnih žanrovskih uticaja. Pre svega već spomenuti pank, čijim čvrstim rifovima ojačavaju temelje na koje fino leže višečlana duvačka sekcija. Ne beže ni od fanka kojim obiluje “Selfie”, a koji opet uklapaju u inicijalni ska pank kao Lego kocke.

    E sad, koliko god da Čvrge kvalitetno slaže muzičke boje i ukuse, ovaj snimak ima problem. Konkretno, vokal. Još konkretnije, produkcija vokala. Progutam nekako da tokom gotovo cele pesme “Selfie” gospodin Panić praktično šapuće, te stoga ostaje dobrano u zapećku, naročito dok i muzička podloga drži “nežan” ton. Ali, već tu refren mora biti daleko izražajniji da bi odgovorio na žustriji ritam. Ovde krivica i može pasti na “dežurnog” vokalnog solistu i njegovo “uzdržano” izvođenje. Međutim, u pesmi “Komšinica”, gospodin Panić već reaguje kao pravi, iskusni frontmen, ali ga ne prati regler na mikseti. Samim tim, opet se mogu progutati strofe ali eksplozivan i prijemčiv refren dobrano gubi na upečatljivosti.

    Uz sve navedeno, Čvrge ipak imaju šta da pokažu. Mane su očigledne i lako primetne. Posebno u izvedbi jednog izuzetno iskusnog benda, gotovo neoprostive. No, čini mi se da Čvrge ipak živ nastup smatraju svojim primarnim oružjem. Kako ih nisam do sada posmatrao na bini, uzdržaću se komentara po tom pitanju, ali žanr kome su posvećeni, kao i istrajnost na sceni i pomenuta kilometraža mogu biti atest.

     

  • [SERBIAN] Review: Grupa CD – Antologija: Vjeruj u ljubav

    [SERBIAN] Review: Grupa CD – Antologija: Vjeruj u ljubav

    Izdavač: Jugoton Croatia Records

    Datum: 3. mart, 2023

    Predstavljam vam jedan eksperiment. Nikada se nisam ovim bavio, niti sam mislio da ću, ali me je barem jedan deo ove diskografske antologije naterao na delanje. Priznaću, malo sam i varao. Ovom prilikom želim da pozdravim dva doajena domaće rok kritike, čijim sam se stručnim analizama služio ne bi li ušao u srž materije, Branimira Loknera i Dragutina Matoševića.

    Evo gde je problematika. Grupa CD je delovala relativno kratko. Jedva su šest leta sastavili, tokom prve polovine sedamdesetih godina prošlog veka. Za to vreme su uspeli da se dočepaju osam singlova, tj. šesnaest pesama koje su se sve od reda našle na ovom disku. Međutim, ono što im nije pošlo za rukom je da se nađu na dugosvirajućem nosaču zvuka. Barem ne pre nego što se ova antologija našla na polici matičnog im izdavača. Kao očigledan uzrok izostanka šire prepoznatljivosti stoji nedovoljna prijemčivost ovih pesama, naročito kada se ima u vidu kakvu su konkurenciju imali u okvirima žanra. Čak i u Jugoslaviji, da ne pominjem kakvi su majstori ranog popa izazivali nesvestice u auditorijumima Engleske, kontinentalne Evrope ili Amerike.

    Dakle, Grupa CD nije imala ono što je trebalo da bi se merili sa Čobijevim Pro Arte, na primer. Sa druge strane, ja nemam izbora nego da verujem rečima gospodina Matoševića koji tvrdi da je Grupa CD “ostavila neizbrisiv trag na muzičkoj sceni bivše nam države”. Dovoljan je to dokaz da je kvalitet ipak postojao, iako kao krunski dokaz mora stajati disk koji mi se vrti u plejeru.

    E sad, i tu nailazimo na nedoumicu. Šta se konkretno desilo grupi 1973. godine? Odgovor se verovatno krije u činjenici da je gospodina Cvetić Dragana (inicijalima CD), vođu grupe, ozbiljno zaintrigiralo stvaralaštvo Deep Purple. Pazite ovo, iste godine izdat je singl, kao i prethodna tri (iz prethodnih godina), sa dve čistokrvne, naivne pop rok numere “Nek te drugi ljubi / Ljudi kao mi”, a za njim je sledio “Crvene ruže / Vjeruj u ljubav”. “Crvene ruže” je obrada klasične balade “Roses are Red” Bobby Vintona, dok je “Vjeruj u ljubav” jedan stadionski hard rok pokušaj. Čak ne ni loš, po svetskim standardima. Purple bi od ove pesme stvorili još jedan “Highway Star” bez problema. Jedino što Grupa CD nije bila Deep Purple.

    I šta se onda desi. Pomisli Šebalju Miloše da ga čeka pravi vatromet do kraja cedea, a usledi narodnjak kakvog bi se i Milić Vukašinović postideo, iako su momci baš pokušali da ga provuku kroz nekakav rokenrol. Već se nazire obrazac. Grupa CD je nakon neotvaranja prvih vrata na koja su kucali, pokušala na druga, pa na treća. Naročito kad se čuje koliko bendu prirodnije stoji njihov originalni muzički pravac, gotovo evergrin pop, na “B” strani istog singla.

    Kratkog je daha, srećom, bio taj izlet. Poslednja dva singla u karijeri grupe, očekivano, moji su favoriti. Ne samo povratak hard roku, već i eksperimentisanje sa progresivom, mračnim melodijama, dubljim tekstovima koji upadljivo gube na optimizmu i mladalačkoj razdraganosti. Deep Purple, Led Zeppelin, Doors ili, u domaćim okvirima, Smak, jasni su izvori inspiracije.

    Grupa CD se u ovim muzičkim okolnostima dosta dobro snalazi, dokazujući instrumentalnu potkovanost, kao i zanatsko poznavanje kompozitorskih trikova. Čak i omoti singlova dolaze do izražaja, vukući reference na poznatije savremenike.

    Okej, poslednja stvar je opet mekša, ponavlja se pop obrazac, mada nekako zreliji u odnosu na ranije. No, ona samo pokazuje možda i ključni faktor koji je uslovio da bend ne dođe do “velike” ploče. Nedostatak konzistentnosti, tj. konstantno traganje za formulom koja će im doneti uspeh, paradoksalno, sprečila ih je da značajnije uspeju. Međutim, ta činjenica ne menja na značaju antologije koju imam sreću da držim u rukama. Očigledno, Grupa CD jeste “nezaobilazan dio muzičke baštine ovih prostora” (gospodin Dragutin Matošević, na portalu “Barikada”), koliko god da nije presudna niti ključna za razumevanje ili istraživanje Jugoslovenskog pop ili rok nasleđa.