Sunday, July 21, 2024
Banner Top

E, pa Abadonjani bilo je vreme da i ja zašiljim svoje pero i u stilu Wednesday Addams ponovo odredim svoje vreme za pisanje. Čekala sam da proslava dočeka prođe, da se završi lavor ruske i ono kilo sarme, pa da i blagoslovimo promenu datuma u kalendaru. I ova malo surova, ali brutalno iskrena kolumnica neka bude podsticaj svima nama da delamo onda kada je to zaista potrebno.

Elem, ja nisam imala gde kao metalac da odem na doček Nove godine u Beogradu. I ne, pod tim ne podrazumevam puštanje večito iste liste u Vrtoglavici gde u dva minuta do ponoći ide istoimena pesma i još manje mislim na puštanje muzike bilo gde. To sam na kraju uradila sama u svom čardaku jer prosto kao pripadnik subkulturne zajednice (au, čoveče, ovo zvuči kao sekta) nije mi bilo interesantno bilo gde da odem, a da mi kafedžije bezobrazno ne traže za ulaz 500 kinti ili čak više. Da ne pominjem što bih morala da pijem bogohulno malo pivo za više od 500 i kao šlag na tortu da delim vazduh s narodnjacima. Oni ipak pripadaju klubu poljoprivrednika preko puta (ko je prepoznao, prepoznao je). 

Generalno osvrt na prethodnu godinu u Srbiji što se muzike tiče je bio bogat i neću da pišem o top deset najboljih ili najgorih jer politika ovog magazina kao što ste do sad mogli ispratiti izlazi iz okvira tabloida, mainstreama i sličnih copy paste gluposti. Što se novih ostvarenja naših bendova tiče, svaka čast, što se svirki tiče takodje svaka čast. Jer posle sušne skoro dve godine stvarno je moglo da se ide na klupske svirke u Fest, Dorćol platz, Kuglaš, Dom omladine, mesta koja su nam stvarno i više nego dostupna što se naših događaja tiče. Ima tu još, prestonica je velika, jel, ali hajde da se zadržimo na ovim… boljim.

Mnoooogo ljudi organizuje događaje pod nazivimo “fest ovaj ili onaj”, mnogo se po mrežama priča o tome, marketing na zavidnom nivou, obavezan merchandize za događaj koji postoji godinu dana, polomiše se oko dobrih fotografija. Priznajem, super, ja lično idem iz gušta i zbog magazina na svirke i stvarno se svemu tome veselim. Ali uvidela sam tu par problema. Prvi je, ljudi nisu zainteresovani. Ne mogu da se otmem utisku da ljudi dolaze na koncerte samo da bi podržali svoje drugare i demonstrativno napuštaju salu kad se drugi bend penje na binu. Ne mogu da ne primetim mlade metalce koji su potpuno nezainteresovani čim ne znaju sve pesme. Gledaju u telefon kao omamljeni, posedaju na pod kao u školi i to je to. Kao neko ko je živeo bez interneta dobar deo svog života volela bih da to sokoćalo fino nestane i pretpostavljam da bi se tukli za ulaznicu više, pa taman to bio i najgori bend u istoriji muzike. Došlo nam je doba kratkotrajnih interesovanja, pulsativnog lučenja dopamina i jako je teško animirati nekog mladog i novog. Jer… Ako ne zvuči kao nešto što smo milion puta pre toga čuli i sto su neke bitne glave odredile kao dobro, onda je taj bend osuđen na propast i raspad nakog prvog singla ili albuma kako to obično i biva. Apatija, ukus zasnivan na tuđem, istost se uvukla i u metal.

Sad će neko da kaže tako je i u svetu, da, jeste, ali fokusirana sam na Srbiju. Drugi veliki problem je prihvatanje kritike. Svi mi kao ljudi imamo problem sa prihvatanjem kritike, sujeta je deo nas, dodje kao arhi-greh i ne volimo da nam neko sa strane nešto tu bez prava spočitava. Da budemo realni, HALO, muzičari, bavite se umetnošću koja postoji da neko sa strane odredi lepotu vaše kreacije, stvarate za ljude i i ti isti ljudi dolaze da plate kartu poslušaju vas i vide. Zvuči jako kliše, ali svako ima potpuno pravo da kaže ako mu se nesto ne svidi. Pravićemo se da živimo u slobodnoj zemlji, tako da tu nema neke filozofije. Porastite i prestanite da se oslanjate isključivo na podršku drugara metalaca i muzičara jer oni vas vole i potpuno je prirodno da neće da vam saopšte: “Druže, ne valja”. Pretpostavljam da bi nakon toga došlo do medijskog rata kao što često imam prilike da pročitam na portalima.

I konačno posle pola sata lupetanja “one male što uvek ima nešto da kaže” dolazimo do toga da i pored silnih organizatora, metalaca, velikih glava, niko, aman baš niko se nije setio da organizuje svirku za doček Nove godine u glavnom gradu. Umesto onih silnih tribute bendova, festova i promocija mislim da bismo svi pamtili taj neki organizovan doček u vidu koncerta. Ja lično pamtim taj doček 2018. godine u Božidarcu. Rainmaker i Black i to sve sa konfetama u ponoć. Kao nekom ko je srednjoškolac iz unutrašnjosti izgledalo je kao bajka i naivno sam pomislila da je tako u Beogradu za svaki doček. U čemu je bio problem u svim dočecima do ovog i zašto je to tako ja pojma nemam. Ako neko ima zdravorazumsko objašnjenje slobodan je da mi kaže. Ali molim vas bez onoga “nemaš ti mala pojma” ili pompeznijeg “kada si tako pametna mogla si i sama da organizuješ”… Znam ja to sve, ali pričamo o sadašnjem vremenu i o organizatorima koji su stvarno mnogo puta preuzeli inicijativu, pa eto jedne svirke sa ciljem, pa kao ljudi da ih pamtimo, a i ti muzičari bi se prilično ovajdili. Jeste, Srbija je zemlja kiča i šunda i od narodnjačkog turbo melosa se stvarno zagadio vazduh, ali imamo i mi pravo na svoj doček, ljudi. Volimo koncerte i koncerti vole nas, a meni je jako bezveze što je to tako ispalo i što su neke od nas klubovi odrali za slušanje utabane liste sa “lapsitopsija”. 

A svim saborcima u mjetalu želim srećnu Novu, još mnogo ruske salate u pet ujutru posle dobre šutke i po koju novu playlistu na telefonu. Šta više da vam kažem, praštajte ili ne morate, znam da se mnogi slažu sa ovim pisanijem. U zdravlje iz Zimovrela! 

Banner Content
Tags: , , , ,