Izveštaj sa ovogodišnjeg Exit festivala počinjem pre početka. Konkretno, dvadeset pet godina pre nego što je isti otvoren nečime što se redovno naziva spektakularnim vatrometom, a u stvarnosti je najobičnije ispaljivanje raketa nekakvim nasumičnim redom. Nisu Srbi talentovani za manipulaciju tim efektima, pa svaki put ispadne prilično traljavo. Bilo kako bilo, sve se to dešavalo iza Explosive zavese, tako da sam ga više čuo nego video, dok sam ucrtavao otiske prstiju u ogradu ispred bine. Ma i da se dešavalo dva metra ispred mene…

Priča, dakle, počinje hiljadu devetsto devedeset osme godine, kasetom sa slike. Čak i nešto pre nego što je kaseta nastala, u danima kada su se predstavnici dva srodna subkulturna ekstrema grčevito borila za moju mladu dušu. Hoćeš li postati metalac ili korovac, postavljalo se kao pitanje od egzistencijalnog značaja između dva ratna stanja. U stvari, to je meni, tada mladom i povodljivom klincu, izgledalo kao izbor od koga će mi u mnogome zavisiti budućnost. Naravno da nije bilo tako, ali tog trenutka… Nije bilo svejedno kojoj struji se prikloniti. Metalci su već postavili šapu na nagradu, čak pre nego što se druga strana snašla u novonastaloj situaciji. Jer pojavio se jedan kome su se dojmile glasne gitare. Valjalo je pohitati dok nije „zastranio“ potpuno. Korovac je imao i taj hendikep što je bio samo jedan, te je svo lobiranje morao sam da obavi. No, što se mora uvek je teško, al’ jebiga, mora se. Ipak je u pitanju jačanje plemena, a kad je predstavnik samo jedan, sigurno je prilično usamljeno. Da sam bio prepredeniji, mogao sam verovatno i praznu kasetu da dobijem džabe, umesto da je sam kupujem na pijaci.

Međutim, bio sam radoznao, a ni prazna kaseta nije bila preterano luksuzna roba, te samim tim ni preterano skupa. Naravno, na pitanje treba li mi kaseta od šezdeset ili devedeset minuta trake, odgovor je jasan. Dodatnih trideset minuta muzike za nešto sitno love preko. „Imam samo TDK“. Trinaestogodišnjem (pa i tridesetosmogodišnjem) meni je apsolutno svejedno koja je marka.

Dosta teže pitanje je bilo šta da mi se snimi na nju. Kako ja to da znam kad mi se poznavanje tvrđe muzike završava negde kod Metallica-e? „Hoćeš nešto mekše ili baš jak hardkor“? „Nemoj samo neko preterano divljanje“. Naravno da na kraju nije ni uzeo u obzir muzičku želju. Sve osim Ignite bilo je „suviše tvrdo“ za moj tadašnji ukus. Uostalom, pričamo o devedesetim godinama u zemlji Srbiji, između dva ratna stanja, sankcija, hiperinflacije, „dizel generacije“ i totalnog autorskog bezakonja koje je sprečavalo ikakvu ozbiljniju distributersku priču. Čak i na nižem, andergraund nivou, bilo je zdravo teško snalaziti se za novu muziku, posebno kad si klinac od trinaest godina. Osim, razume se, piratskim kanalima i preko starijih predstavnika čopora. I sad bi ja da birkam šta mi se sluša? Slušaćeš šta ima i bićeš srećan zbog toga!

A ne da ima, nego već prvi od ponuđenih, što bi se reklo „A1“, dovodi do toga da dvadeset pet godina kasnije šizim na pitanje Breta Rasmusena ima li old skul fanova, tipa iz devedesetih, u publici. Lik silazi u publiku sve sa bas gitarom da izigrava centar circle pit-a koji prati legendarnu „Embrace“. Ekstaza je blaga reč. Skačem okolo. Vrištim tekst već izlizanim grlom. Preznojio sam i dva metra oko sebe. Umalo se nisam prikucao u Zgroa, a onda, u pokušaju da ga zaobiđem, i u Rasmusena. Tog trenutka postajem svestan da je i Ilaj Santana sišao dole. Smejem se nekontrolisano. Jedva dišem. Misli su verovatno negde četiri univerzuma daleko. Ne uspevam da se uguram u gomilu krvi i mesa hardkora natovarenu oko mikrofona. Nema ni veze. Nalazim ogradu ponovo. Točim pola litre vode preko glave da ne bi eksplodirala u ultimativnoj sreći.

Još nekoliko reči o toj sreći. Noć pred „paljenje“ ostala je neprospavana. Slično kao i pred putovanje. Kao i prva noć na putovanju. Uzbuđenje je pojelo miran san. Dolaze heroji. Razmišljao sam o nemogućim scenarijima. Odsviraće ceo „Past Our Means“. Uhvatiću trzalicu ili palicu. Naleteću negde na njih pa slikanje, autogrami. Treba spakovati tu kasetu, pa možda nju da mi potpišu? Ali to je glupo, možda ipak da ponesem diskove? A šta ako se polupaju u rancu tokom koncerta? Baš bi bilo šteta. Jesam li uopšte kupio kartu za pravi dan festivala? Šta ako se ispostavi da karta ne radi? Možda sam ipak trebao da apliciram za novinarsku propusnicu, pa da sam siguran.

Na kraju, nisam poneo ni kasetu ni diskove. Imao sam papira na koje bi mi se potpisali, ali nisam poneo olovku. Mada, snašao bi se nekako, ali kako do njih? Nije baš da će takve legende da se naročito ležerno šetaju kroz festivalski prostor. Fotkanje – eventualno nekakve selfije da izvodim. Za njih sam teško retardiran, ali možda mogu nekoga da zamolim da slika. Bi mi žao što nisam poneo službeni telefon, jer je on kudikamo bolji i ima bolju kameru.

Pojela me trema kao verovatno nikad do sad. A tek kad je dan počeo da se odmotava u nekakvom scenariju koji nisam smeo ni da sanjam… Sve i da sam uopšte nešto uspeo da odsanjam. Jednom te majka rodila, pa kalup bacila, Milane Rakiću! Dečaci iz Ignite kulturno sede u bekstejdžu, fino večeraju, ćaskaju. Igor Stanić (nek’ je i tvojoj majci hvala generale!) je svedok rečenice: „Upravo je pored mene prošla polovina Ignite-a i ja sad mogu da idem kući“. Dok sam se ja nameštao k’o gladan na sranje, oni se raziđoše, ali sam uspeo da nađem barem Breta Rasmusena i Krega Andersona. Gospodin Stanić je načinio fotke dok sam ja pokušavao da se setim kako se beše na engleskom kaže „zdravo“. Ma mogao sam verovatno još pola sata da stojim pored njih i da se ne setim ni rođenog imena. Nikad opuštenijeg naroda i smotanije reakcije na priliku da razmenim barem dve reči sa njima.

U potpunosti mojom krivicom promakli su mi Ilaj, Nik i Kevin, ali držim ih za reč da će se brzo vratiti.

Tri dana kasnije, ohlađene glave, žao mi je što nisu odsvirali „Holding On“, stvarni „A1“ sa kasete. Sa druge strane, ne smem ni da zamislim šta bi tek taj, meni gotovo životonosni „A1“ izazvao. Možda je bolje što su se na „Embrace“ zaustavili.

Osim što se nisu zaustavili. Njoj su i prethodili, pa je i nasledili hitovi koje sam prethodnih četvrt veka imao vrištati u sopstvena četiri zida. Mnogi su i zafalili. Tipa, nisu svirali „The River“ iako je aktuelni album prilično dobro pokriven. Možda još poneka sa „A Place Called Home“, mada je ozbiljno iznenađenje da i bez Zolija u postavi naslovna pesma ostaje u set listi. Pokrili su praktično svaki frtalj karijere bogate koncertnim favoritima barem po jednom pesmom, tako da verujem da niko nije nezadovoljan otišao. Mislim, objektivno, da su svirali dvaput duže opet bi zafalilo, posebno nama koji smo ih prvi put gledali, a najposebnije meni koji grizem da ih vidim tolike godine. Međutim, računajući koliko sam teško disao nakon završetka koncerta, koliko još uvek nemam glasa, a noge i ne pamtim kad me nisu bolele… Neka su oni, blago meni, sišli kad su sišli. I u zdravlju se vratili uskoro.

Uzgred, kad već o tom zdravlju pričam, kako su junački leteli po toj bini… Bez štednje, iako je pozamašno ostalo pre nego odlete preko bare. A nije baš ni neki od prvih dana. Ni godine nisu mlade. I oni poneseni zatečenim stanjem ispred bine, kontam da nije ni bilo drugog načina nego da tako krvnički odsviraju koncert. Delovalo je da su se baš ozbiljno dobro zabavili u tih sat vremena. Ili je bilo nešto više od sata?

Koliko god da je bilo, unutra je stala i jedna pesma zbog koje me nije toliko sramota onoga što sam nasnimio na kraj „B“ strane kasete. Jer bilo je ostalo nešto prazne trake nakon Morning Again. Nepunih desetak minuta. Sećam se da sam merio (na sat, odakle mi štoperica tih godina), pa po tome odlučivao šta još može da stane. Jedna od te dve pesme će ostati neimenovana (sramota bre Miloše, stvarno!). Druga je U2 „Staring at the Sun“. Jasno, nisu Ignite prvi put došli u Srbiju da sviraju balade (svirali bi „Live For Better Days“, na primer, da im je bilo do toga). A i kome je do blentavljenja u Sunce oko ponoći? Svirali su „Sunday Bloody Sunday“ (u četvrtak) koju su uvrstili i na „Our Darkest Days“ album.

A pasovala je ta pesma nekako. Tematski, pre svega. Imam utisak da su se dečaci dobro raspitali o stanju stvari ovde pre nego što su ušli u državu. Nekako u tom tonu su bile i najave za pomenutu obradu, kao i par drugih pesama u koje nas je Hil uveo. Jasno je da i pored priličnog statusa, zasluženo stečenog godinama i neospornim talentom za stvaranje preterano zaraznih melodija, Ignite ostaju itekako svesni da svet nije vedro i sunčano mesto, koliko god kalifornijska vremenska prognoza tvrdila suprotno.

Namenski ne pominjem „predgrupe“. Propustio sam Dead Dog Summer. Slušao sam na preskok 3 A. M, a Urban Instinkt u nekakvom magnovenju jer se bližio momenat. Posle Ignite nisam slušao ništa. Popio sam flašu vode. Tvrđava je protekla pored mene, Dunav ispod mene, dok mi se Novi Sad razmuljao totalno. U vozu sam ispratio odraz u prozoru između različitih Karlovaca, Pazova i Batajnica. Protutnjao sam Tošinim bunarom peške. Stigao kući da polako varim. Dvadeset pet godina i tri dana kasnije…