Saturday, February 24, 2024
Banner Top

Mučim se već neko vreme tražeći kako da započnem ovaj tekst. U stvari, razmatram kako da se nadovežem na prethodnu kolumnu. Vezane jesu, nekolicinom čvrstih vrpci u čijoj zamršenosti se i sam zagubim. Da ih razmrsim, čini mi se, morao bi zakone fizike pomalo da pokrivim.

Suštinska razlika je što sam prethodnu pisao pod nesmanjenim utiskom tek preživljenog vikenda, dok ovu pišem sa distance od gotovo cele (dve i po) decenije. Vremena se gube, nestaju i vraćaju kao davljenik pod talasima. Tema prethodne kolumne se dešava i pre i nakon ove. U isto vreme se tu preklapaju događaji i doživljaji sa nekim ljudima i bendovima. Barem se poneko mesto poklopi. Prekonfuzno, barem u najavi, a šta će da ispadne na kraju… Ako se pogubiš, javi se. Objašnjavam po kućama, kafanama i domovima kulture.

Elem, kraj prošlog veka u mom hardkor kasetofonu obeležio je prethodno opisani Ignite. 7 Seconds bi ga obeležio u CD plejeru, ali ja CD plejer nisam imao. Stoga, u tom digitalnom smislu, poslednje godine dvadesetog veka obeležili su CD-ovi 7 Seconds. Zvuči nelogično, ali mene leđa više ne bole a ni moj muž više ne hrče i unuka sam oženio.

Ovako je to bilo.

Nepunih dvanaest minuta nakon pojave kasete sa nasnimljenim Ignite u udobnosti doma moga, bio sam navučen na hardkor. Barem onaj koji sada prepoznajem kao zapadnjački, kalifornijski, melodičniji i svakako prijemčiviji. Tada nisam imao pojma, ali sam barem imao fine učitelje. Čak i u školi, čime bi se nadovezao na diskove pre plejera. Konkretno, prvi put sam se susreo sa kompakt diskom u situaciji gde sam dobio Metal Hammer magazin uz koji je išao poklon disk. Od nastavnika engleskog jezika u povratku sa gradskog takmičenja iz francuskog jezika. Nedoslednosti polako hvataju zalet, ali tako je zaista bilo. Sa tim u vezi, još jednom se prisećam nažalost pokojnog nastavnika Nenada Dimitrijevića. Časopis o kome se ovde radi je odavno podlegao makazama koje su slike pretvorile u isečke polepljene u tinejdž (i ne baš tinejdž) sveske, ali je disk i dalje živ i zdrav.

Na povratku iz digresije, susrećem “učitelja“ hardkora kome je ostalo samo da povuče ulov sa udice na obalu. Felix prodavnica je već uveliko na mojoj mapi, ali tu je izbor pank i hardkor izdanja prilično tanak. Ali zato ima jedna radnja malo dalje u gradu. “Blizu SKC-a, lako se dolazi do tamo“. “Naravno da je lako“, rekoh ja nemajući pojma šta je SKC ni kako se dolazi do tamo. Ispostavi se da je stvarno lako, a da je SKC mesto na kome popih pivo sa nastavnikom Nešom Englezom pre svraćanja do Manijaka po časopis.

E sad, stotinak metara uzbrdo, prolaz u dvorište iz Njegoševe ulice vodio je u Chan-Doo. Sad ću verovatno malo izgubiti na verodostojnosti, ali meni gladnom i žednom, tek načetom čudnovatom muzikom koja se sluša glasno ili nikako, ta radnja je izgledala kao El Dorado. U stvarnosti je to skoro sigurno bio mali prašnjavi dućan u kome su se skupljali nekakvi pankeri. Osim što u tom trenutku nije bilo nikoga osim jednog starijeg lika koji je tu radio i nas dvojice. Ipak, koliki god da je bio taj prostor i kakav god da je bio, meni je bio ogroman i ekstremno važan kao cilj nekolikih kasnijih ekspedicija.

“Stariji lik“ reče da se zove Aca. Vrlo fin čovek, upoznaje se sa mušterijama. Šta sam ja pa imao pojma kakva su “pravila ponašanja“!? Scena, đavo-vrag, odakle meni to!? U radnji gde sam kupovao hleb ili patike nisu imali potrebu da mi se predstavljaju. Čak ni u Felix-u. Okej, čudno, ali čudima ni tu nije bio kraj. Aca, predusretljiv kakav je bio i ostao, pita šta bi želeli nas dvojica. Ja nemam pojma, pa moram da se oslonim na “učitelja“. Kaže: “Do jaja mu je Ignite, pa ako imaš nešto na tu foru“. “’si slušao 7 Seconds?“ Naravno da nisam, a Aca u radnji ima dva diska. Piratske kopije, razume se. Da uzmem ja oba, za svaki slučaj? Neće da se bace.

Uzeo. Podsećam da nemam CD plejer. Oba diska ću poslušati tek neke dve godine kasnije.

U međuvremenu ću lagati i sebe i druge da mi je 7 Seconds mnogo dobar bend. I vratiti se u Chan-Doo gde će mi dobri Aca ponuditi kasetu benda Hitman koju ću pazariti i zavoleti bend do smrti. I skontati da je Aca u stvari baš taj Aca koji maltretira mikrofon u Hitman-u. Posle dve godine prestao sam i da lažem kako je 7 Seconds mnogo dobar bend. Postao sam ubeđen u to!

Štaviše, 7 Seconds je prvi (ne samo hardkor) bend koji me je naterao da pročitam i promislim tekstove pesama. Što je, očekivano, dovelo do priličnih ideoloških zemljotresa u mojoj glavi. Naročito naslovna stvar sa drugog diska, legendarna “Walk Together, Rock Together“. Pesma koja je umnogome rešila pitanje pripadnosti moje malenkosti ovom ili onom plemenskom skupu. Neću postati ni metalac, ni korovac, ni panker, ni Boga-pitaj-šta-je-već-trebalo.

Uzgred, ako nisam imao CD plejer, šta misliš jesam li imao interneta? I kako sam pronašao tekstove? Kod tetke na kompjuteru koji se kačio na dial-up. Prepisao sam tekstove za nekoliko pesama koje su mi bile apsolutni hitovi. Nije bilo dovoljno vremena da se prepišu svi. To će se desiti (čitanje, jer svakako nisam prepisivao jednom kad sam imao kompjuter) još par godina kasnije.

Sa muzičke strane, naravno da 7 Seconds nije Ignite ali je netreniranom uhu zvučalo dovoljno slično. Pritom, i četvorka iz Rina je posedovala talenat da napravi vrhunski pevljive i lako pamtljive pesme. Utisak su još dodatno pojačali i grupni refreni koji su mi do dana današnjeg ostali žestoka navlaka kad god i gde god ih čujem.

Da ne zaboravim još jedan komad digresije. Kako kablovska televizija još uvek nije bila opcija u kući (ako je igde u Srbiji uopšte bila), važno je napomenuti da su tih godina intergalaktički popularni pop-pank bendovi tipa The Offspring i Green Day imali zapaženu minutažu čak i na našim limitiranim antenskim prijemnicima. O tradicionalno rokerski nastrojenim radio stanicama da i ne govorim. Samim tim, jasno je da smo svi bili upoznati sa sličnim zvucima iako nismo bili znanjem potkovani da saberemo dva i dva. Rezultat tog sabiranja je da sam, ne znajući, prve andergraund korake u životu napravio kroz hardkor, što je i meni sasvim čudno uzevši u obzir kasnije muzičke izbore.

Vraćam se iz digresije pravo na Petrovaradinsku tvrđavu. Ovo “vraćam se“ pročitaj kao nekakav flešbek, pošto se ne vraćam ove sekunde, niti sam se tada vratio jer mi je to bila prva poseta Exit festivalu. Više godina unazad gajio sam odbojnost prema istom (festivalu, ne Petrovaradinu ili tvrđavi). Retko sam osećao i želju da odem, a nikad dovoljnu da zaista i odem. Nemam je ni sad, ali se ove 2023. godine ipak desilo da sam otišao po drugi put. I ponovo da vidim hardkor heroje.

Istini za volju, te 2014. godine nisam otišao da gledam heroje. Išao sam da sviram, što mi iz brojnih razloga nije leglo ni tada, a ni sada ne gajim naročito dobra sećanja na taj nastup. Sa druge strane, sve što se dešavalo u tih nekoliko dana provedenih tamo je apsolutno nezaboravno. Nekoliko dana, zato što je jedina prava privilegija koju sam tada doživeo od strane samog festivala bila besplatna karta za sva četiri dana festivala. Sama karta me nije toliko radovala, koliko objavljivanje liste izvođača.

Iz Rina, Nevada, 7 Seconds, što reče legendarni živi snimak koji je bio bonus na “The Crew“! Bilo je tu još finih imena, ali kad sam ovo video zaboravio sam i svoje! Tog momenta se festivalska agonija sasvim isplatila i baš me je bilo briga šta će se desiti. Samo da ja budem tu negde dok Kevin i ekipa naseljavaju binu. Dodatno me je obradovalo što se ispostavilo da nisam ni jedini u bendu koji seče vene na hardkor veterane. Naš bubnjar u to vreme, čistokrvni Nemac i pre svega brat, Oli se podjednako radovao prilici da vidi legende.

Ovde negde moje sećanje bledi. Ne toliko zbog alkohola jer sam tada već bio dovoljno pametan da ne dozvolim sebi da u pijanoj izmaglici zaboravim šta se dešavalo. Da, primećujem ironiju. Zaboravio sam i bez alkohola. Ali nije to isti zaborav. Više mislim na to da ne mogu baš najsjajnije da se setim šta su i kojim redom svirali. Ne sećam se koliko su vremena posvetili aktuelnom albumu “Leave a Light On“. Doduše, nisam ni imao prilike da ga čujem pre koncerta, tako da nisam prepoznao sve pesme koje su svirali. Naravno, osim pesama koje sam prepoznao, prepoznao sam i energiju koju su dovukli sa sobom. Kevina nisam ni prepoznao u prvom trenutku iako još nije imidž prilagodio nekakvom učesniku hipi komune. Nekako mi je u glavi i dalje bila slika onog mršavog klinca sa omota “Walk Together, Rock Together“. Ali taj glas koji nisam uspeo da povežem uz to lice (kao kad prvi put vidite uživo radio voditelja) mi je nerazdvojan deo ne samo 7 Seconds, već i celog hardkor pokreta (opet paralela sa Zolijem). Apsolutna pozitiva, iako savršeno angažovana, postala mi je fascinantna nekoliko godina ranije. Nešto kao antiteza urođenom negativizmu hevi metalaca. Ima šta da se kaže, ali borba bre, nije sve tako crno, i dalje možemo da se volimo, da brinemo jedni o drugima, da se pomažemo… “Walk Together, Rock Together“, u teoriji i praksi, muzici i životu.

Stiv, još jedna legenda, taman koliko mu i nadimak govori, razigran, raspoložen, ma omladinac čist. Troj ništa manje. U par momenata je delovalo kao da je uz palice koristio i sopstvene dredove, mada je teško zamislivo uzimajući u obzir da je pankerski udarački minimalizam takve egzibicije učinio nepotrebnim. Bobijeva gitara je zvučala dosta čvršće nego što sam navikao na snimcima. Uostalom, svirka na profesionalnoj opremi u kontrastu sa snimanjem u ko-zna-kakvim uslovima sredinom osadmesetih godina… Neuporedivo, ali i dalje sasvim magično!

I tek da se krug ove pripovesti u celosti zatvori, pogodi ko im se u jednom momentu pridružio na bini? Isti onaj Aca sa početka priče koji ih je faktički i doveo na Exit, taman koliko ih je doveo i do mojih ušiju petnaestak godina ranije.

Protutanjali su mi kroz mozak taman toliko da provetre adolescentske bubice. I tek toliko da se kompletira ceo doživljaj koncerta, uspeo sam da se domognem Trojeve palice. Postoji i fotografija sa tom palicom koja je verovatno prvi javni prikaz mog kretenskog osmeha neprikrivene i ničim pomućene sreće. Prilažem je ovde kao vizuelni dokaz kvaliteta koncerta, kao i stanja svesti potpisnika ovih redova. Znači, tako izgleda faca nekoga kome su najsrećniji momenti rane mladosti za života proleteli pred očima. Čoveka koji tog trenutka nema pojma ko je svirao pre 7 Seconds, niti ga zanima ko svira sledeći. Ma ne zanima ga ni to što on sam treba sutra da se popne na tu istu binu. Eto, toliko je bilo dobro. Ista ta faca, da je imao ko da dokumentuje, mogla se videti i prethodnog leta na istom tom mestu. Potpuna dominacija endorfina, na hardkor način.

Sa tim u vezi, hajde da vidimo ko će sledeći da me potera na tvrđavu. Povratnički Hitman koncert, evo javlja mi se!

P. S. Paralele između ove dve kolumne bi sada trebalo da su sasvim očigledne. Dva odlaska na Exit festival za dva epska doživljaja za koja su odgovorna dva muzička monolita izrasla iz istog korena. Do mene su stigli kroz dva različita i jedino moguća puta za klinca u Zemunu krajem prošlog veka. Na mene su uticali na dva različita, ali sasvim srodna načina. Dva diska sa slike gore su dosta kasnije nabavljeni originali. Dve prvonabavljene piratske kopije su odavno odslužile svoje. Imale su težak život, ali su ostavile trag.

Banner Content
Tags: , , , , , , , ,