Mnogima se dečački snovi ne ostvare. Mnogi smatraju da treba da „prevaziđeš te gluposti“ i uozbiljiš se, ali malo je ljudi koji su uspeli ozbiljno da shvate svoje mladalačke ideje i da im se još ozbiljnije posvete. S obzirom da horor kao pravac u pop kulturi ide ruku pod ruku sa metalom kao još jednim delom subkulture, ova dva žanra umetnosti su poslužili kao sredstvo u stvaranju mnogo toga, pa evo i jedinog horor fanzina na Balkanu, Crnoslovlje.

Niko zapravo ne zna iz kog razloga to poistovećenje horora i metala, ali hajde to da pripišemo onom da se slično sličnome raduje. Sličnost je u neprilagođenosti obe ove kulture, u ekstremima koje se ne boje da prikazuju i u kritici društva u kojoj su brutalno iskreni. Nekako, kad vidiš nas „momke“ u crnom, prvo pitanje je: “A ti gledaš horore i te strašne stvari?“ Moj odgovor na to je bio prilično šokantniji nego izgled u tom trenutku. Jednog derana sam čak i u laganu šetnju do groblja povela. Molim vas, ne pitajte. Elem… Ekipa iz Vojvodine je beogradske fanove počastvovala svojim prisustvom u vidu promocije četvrtog broja fanzina Crnoslovlje, pod imenom „Crnoslovlje je mrtvo“, u Domu omladine i zajedno sa društvom ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“. Zacrne se nebo i u prestonici, a ja konačno dočekah ove izuzetne umetnike, doduše u okrnjenom sastavu, što je okej, jer je radni dan, ali sledeći put Tikvicki će odgovarati gradivo usmeno.

Imati fanzin u doba interneta je prilično hrabar potez i kao deo ekipe Abaddon magazina videla sam sve prednosti i mane istog. Muka je prvo osmisliti nešto, dati ideju i svrhu tom listu, a onda realno i prodati isti. Rastući i družeći se sa svojom vršnjacima, nije teško primetiti da je kultura čitanja  prilično zanemarena. Internet je zaista zaslužan za manju zainteresovanost nas mladih. Doduše, to se nosi iz kuće, ali razumete o čemu pričam. Onaj momenat iščekivanja da sledećeg meseca, ili čak godine, tvoj novi album, priča ili strip, budu objavljeni u fanzinu je nestao jer dostupnost svega je već na nivou snobovskog. To je postao veći hendikep društva, mnogo poremećene pažnje i najgori hendikep ikad – kretivnost srozana na minimum. Ja jesam rasla u eri kada su fanzini bili popularni, ali mala sredina iz koje dolazim nije baš imala dodira sa modernim tekovinama, pa su mi Bravo i Okej bili vrh u svakom smislu te reči. Čak i za to dobri čika sa trafike u centru moje kasabe me je čekao da kupim i ozbiljno se zabrine ako me nema sledećeg meseca, što govori samo jedno – nažalost i to je retko ko čitao. Ne znam gde mi je bio mozak tada dok sam to čitala, stvarno, ali hvala čiki.

Ovog momenta prvi put imamo novine koje su napravljene po merilima radoznalih metalaca i pravo osveženje za merch štandove na festivalima širom Srbije. Proniklo je iz ideje umetnika koji su drugarski želeli da naprave svoj fanzin i svoje talente pokažu na jednom mestu. Nisu to samo stranice posvećene horor priči, to su svi aspekti umetnosti gde se horor provlači. Mnogi umetnici rade na istom i zaista vidim ovaj zin kao važan deo srpske metal i književne scene.

Pored toga što su dva Milana i Jog zadali domaći zadatak u vidu literature nama željnima, promocija je uz čašicu ragovora prošla predobro. Gosti su bili Miroslav Lakobrija, renomirani umetnik koji je pravio maske za niz horor ostvarenja, jedan neverovatno skroman čovek koji govori najjasnije kroz svoja dela. Pipak kao neizostavni deo scenografije „crnoslovena“ je njegovih ruku delo. Pored njega, gospodin Boris Mišić, jedan od autora iz poslednjeg broja Crnoslovlja, koji je sa ostalima komentarisao šta je to Crnoslovlje zapravo i zašto je dobro da postoji.

Ogromna količina pozitivne energije koju autori imaju u sebi me je kupila za sva vremena iako sam odavno već veliki fan Crnoslovlja. Posećenost je, prema mom mišljenju, bila mala, ali setivši se moje prethodne priče o čitanju, nije ni čudo. Ali eto, jedan neopravdani uz manju ocenu iz vladanja  beogradskim silnim metalcima za nedolazak. U društvu Miloša Šebalja, kolege iz Abaddona i skoro pa rođaka, stvarno sam uživala i naučila dosta toga na ovoj promociji. To šta se pričalo i šta uopšte piše u sva četiri broja Crnoslovlja, kao i u „Vragovestima“, moraćete sami da saznate jer prepisivanje je zabranjeno dobrim đacima.

Umesto zaključka, s obzirom na buduće planove „Crnoslovena“, želim im da budu još crnji u vaskrsenju i da nas češće počaste prisustvom. A sad torta! S obzirom na pomenuti budući film „Crnoslovlje“, pitanje za sve članove redakcije je kakva bi bila glumačka podela tog filma, a da nema našeg hororičnog (u najgorem smislu) Miloša Bikovića, kako bi izgledala premijera i ko bi bio zadužen za muziku. Au, to su tri pitanja… Anyway, odgovorite ili budite zauvek prokleti. Sad, tišina tamo! Hoću da slušam The Bloody Earth i čitam „Crnoslovlje je mrtvo“.