„Horor je žanr određen paradoksima. Naime, jezovite teme i motivi prisutni su u književnosti odvajkada,što je odraz činjenice da je strah jedna od najstarijih i najsnažnijih ljudskih emocija, a to važi i za stravu izaz vanu natprirodnim pojavama. Folklorne i mitološke predstave naroda širom sveta svedoče o fantastičnim bićima od kojih su mnoga demonska , zastrašujuća i potencijalno uništiteljska. Stoga nije neobično da se susreti s neobičnim i jezovitim nalaze u bajkama,pričama, legendama, mitovima i epovima. Uglavnom kao delovi većih celina, a takav status imaju i u klasičnim književnim delima od Epa o Gilgamešu preko Odiseje ,pa sve do Šekspirovih drama i dalje. Međutim, krajem 18. veka u Engleskoj javlja se vrsta književnih dela u kojima strava nema epizodni već centralni status. U formi zvanoj gotski roman začet je žanr danas poznatiji kao horor….“ uvodne su reči dr Dejana Ognjanovića o poreklu horora u književosti u njegovom delu Poetika horora . Isto ovo moglo bi se reći o hororu kao delu estetike jedne subkuture.
To da pojedine grane umetnosti idu ruku pod ruku svedoči činjenica da je metal muzika svoj deo imidža i tema koje obrađuje nalazila upravo u hororu. O tome kako je to sve počelo i zašto pričamo sa jednim od kreatora popularnog fanzina posvećenom hororu Crnoslovlje ,jednim od autora i voditelja podkasta “Kulturni lešinari” i piscem gospodinom Milanom Kovačevićem.
1. Milane,moje poštovanje! Hvala što si pristao da pričaš sa Abaddon magazinom na ovu slatko jezivu temu. Naime, oboje smo ljubitelji metal muzike i kroz nju došli smo i do horora u književnosti i na filmu. Nema tog metalca koji bar nije čuo za Lavkrafta, a takođe, nadam se da ne postoji ljudska duša koja nije gledala bar jedan horor film. Volela bih da podeliš sa mnom kada si ti uplovio u metal vode i kako si uopšte stigao do horora?
Poštovanje, i hvala na pozivu u ime Crnoslovlja. Čast mi je, naročito zato što imam priliku da pričam o omiljenim temama. Metal i horor, gde ćeš bolje? Elem, zanimljivo je što sam simultano uplovio u obe vode, ako se tako može reći, jer je moja fascinacija metalom proistekla pre svega iz oduševljenja prema metalskoj ikonografiji, koja je duboko ukorenjena u hororu ili je horor per se. Mislim da je to pre svega bio Edi, čuvena maskota benda Iron Maiden. Gledao sam u omot “Killers” albuma kao što bi monah gledao u ikonu. I pre nego što sam čuo pesme, znao sam da će mi se dopadati. Želeo sam da mi se dopadne. Na svu sreću, muzika je ispratila kvalitet omota čuvenog Dereka Rigsa, te je melodija, zajedno sa nervoznim Edijem i njegovom sekirom postala neizostavni deo mog života. Onda sam jednog dana – mislim da mi je bilo deset godina – lutajući seoskim vašarom u Mejden majici, ugledao lika što prodaje narezane filmove, gde sam video Fredija Krugera na odštampanoj naslovnici. Platio sam tu rukotvorinu sto dinara, a 6 filmova – koliko je bilo na tom DVD-u od 4,7 gigabajta – sam pogledao u nepuna dva dana. Onda sam opet pustio Mejdene, ili Danziga; sad se više i ne sećam – znam da je svuda bilo kosturskih glava, krvavih udova i nedvosmilene priče o ubistvu.
2. Kada kažemo horor uglavnom mislimo na jezovite teme pune tame, krvi i straha. Metal muzika je zapravo satkana od toga. Od samog početka i svojih dalekih korena u rock n rollu takva vrsta muzike je tu da šokira svojim zvukom i estetikom. Zauvek će biti deo muzike i njene istorije koju ne može baš svako da sluša, zar ne? Kako se metal granao na subzanrove preko šljaštećeg glama stigli smo do black i death metala. Zašto se to desilo? Zašto je asocijacija na metal muziku upravo crna boja, zašto to nije ostalo na nivou šljokica i veselog zvuka?
Muzika je morala da evoluira, jednostavno. Važno je napomenuti da nije blek metal ubio glam, koliko je glam ubio sam sebe, potpomognut grandžom. Došlo je do zasićenja materijala, i više nije bilo kul kada tipovi izigravaju žene, tapiraju kose i ispijaju celu bocu Džek Denijelsa na bini. Baš tada je reč kul i izgubila izvorno značenje. Kul više nije značilo biti ostrašćen, vrcav i lud. Kul je postao povučeni lik, koji kroz pokrov depresije i droga spuštalica misli da je mnogo bolji od ostalih i gaji potpuno drugačiji kompleks Boga do tada poznat u muzičkom establišmentu. Tu su bile i karirane košulje, naravno. Biti kul bilo je biti apatičan i ćutljivo misteriozan.
Na svu sreću, bratija iz Skandinavije uradila je svoje, na talasima krvavih distorzija bendova Celtic Frost, Bathory i Tormentor. Blek metal se morao desiti. Za razliku od mnogih bendova iz osamdesetih koji su pokušali da zajašu grandž, samo da bi urnebesno propali, momci sa crnom šminkom preko lica nisu želeli da se trude. Napravili su nešto novo, nešto osobeno. Uz to su uspeli da šokiraju svet, na način kako niko do tada nije mogao. To je bila ultimativna poruka; a zla reč se mnogo dalje čuje od dobre. Volim blek metal, i volim što su me nazivali sektašem celo detinjstvo. Da metal nije evoluirao i da je zlatno doba šljokica i laka za kosu potrajalo do danas, kako bi me tada zvali? Treba da budemo zahvalni ludim Norvežanima. No, ne shvati me pogrešno – volim ja da čujem dobar hair metal, glam, šta već, ali ideološki gledano; crnilo is where it is.
3. Ako se držimo pojedinih najpopularnijih naslova albuma kao što su „Scream Bloody Gore“, “Pleasure To Kill” ili pesama koje su posvećene brutalnim ubicama kao što je „Mein Teil„ od Rammstein-a ili Jack The Ripper od Judas Priesta , preko događaja koji su obeležili sam nastanak black metala ´90-ih godina 20.veka možemo zaključiti da smo zaista mi oni mračni koji plaše pošten svet. Koji su to bendovi koji tebi lično bude jezu i inspirišu te?
Kao što rekoh, da – mi smo ti što plaše pošten svet. Mada, da me neko pita kako, ne bih znao šta da kažem ako pogledam oko sebe. Neke od najdivnijih ljudi koje poznajem sam upoznao na metal svirkama. Neke od najvećih gadova u parkovima za pse. Bilo kako bilo, šokantni faktor je neizostavni deo metala; naročito treš metala ili death metala. Ko može da ostane ravnodušan kada pogleda omot albuma “Severed Survival” ili “Butchered at Birth”? Ovo su neki školski primeri, al’ svima je jasno. Verujem da pomenuti albumi ne bi imali istu težinu i značaj da im je na naslovnici bila ljubičica ili hrizantema.
Iako ne slušam muziku dok pišem, dobar deo mojih priča je inspirisan metalom. Evo, u mojoj novoj knjizi “Jalovište” jedna od priča se zove “Smrad iskupljenja”. Poznato? Deicide ima pesmu sa gotovo istim nazivom. Druga priča se zove “Kroz oči mrtvoga” – svojevrsna posveta pesmi “Staring Through the Eyes of the Dead”. Da li vam je sada jasno? Metal je bio i ostaće moja glavna inspiracija. Jedna od onih manje bolnih. Ali ako pitaš koji me bendovi inspirišu da se artistički angažujem, onda su to uglavnom Type 0 Negative i Woods of Ypress. Iako nisu direktno povezani sa hororom, mislim da tuga što prositiče iz njihove muzike kompenzuje strah. Nova knjiga je podjednako tužna koliko je i strašna. Baš kao i život.
4. Kojim albumom ili bendom ti smatraš da je horor uplovio u metal? I zašto?
Mogao bih sada da laprdam o svakoj mračnoj pesmi iz šezdesetih, pa čak i pedesetih. Bluz je imao dosta pesama o đavolu, ali to je bila religijska tema. Za mene – kao što sam i napisao u tekstu “ZVUK AZATOTA: Poetika H.F. Lavkrafta” u hevi metal muzici u Književnoj fantastici, sve je počelo sa prvim albumom benda Black Sabbath. I tu ne mislim na naslovnu numeru, koliko na “Behind the Wall of Sleep” direktno insprisanu poetikom Haurda Filipsa Lavkrafta. Ponavljam, i ranije je bilo muzičara koji su se dotakli sličnih tema, ali ovo je – barem za mene – početak. Ako vam je ova tema zanimljiva, potražite taj časopis, skoro svaka pesma inspirisana Lavkraftom je navedena.
5. Sa psihološke strane gledišta, horor priče nisu one posle kojih se lepše spava . Zavisi šta je kome strašno dovoljno da ima košmare, ali upravo ono što bude filmovi sa takvom atmosferom je anksioznost. Glavni čarobni sastojak konzumiranja takve vrste sadržaja kroz bilo šta je adrenalin. Koliko je dobar, toliko ume biti loš. Međutim, ima dosta nas iz istog sveta koji se rado vraćamo hororu svakodnevno. Kako misliš da horor utiče na čoveka u pogledu raspoloženja ,odnosno kako horor utiče na mozak?
Horor je terapija. Ko može da izdrži, da stegne zadnjicu i raširi kapke – to je to. On nam nedvosmileno govori da i on najvećih nedaća može gore. Ako čovek pomisli kako trenutno život ne ide po planu, neka se preda hororu. Brzo će uvideti da zapravo i nije toliko loše, i da rata kredita, svađa sa partnerom ili nepostojanje parking mesta nisu najgore stvari na svetu. Koješta, one su ništavne u poređenju sa sudbinama protagonista horor filmova ili knjiga. Dok – kao gledaoci ili čitaoci – proživljavamo njihovu golgotu, počnemo više da cenimo život koji imamo.
Valja napomenuti da puritanska trabunjanja o tome da horor izaziva agresiju i slične fatalističke stvari nisu istinita. No, neću da se bavim advokaturom. Lud čovek je lud čovek, nevažno da li gleda “Teksaški masakr” ili Branka Kockicu. Ja pišem stravu, pa evo – činim se finim i uljudnim? Možda je to samo varka!
6. Ti si pisac,iza sebe imaš zbirke priča pod nazivom Vragovesti i Jalovište. Neke od tvojih priča su deo fanzina Crnoslovlje,a takođe ćemo tvoj rad čitati uskoro u zbirci Iz Meona koja će biti zapravo internacionalnog karaktera. Crnoslovlje je nešto jedinstveno na našoj sceni,to su ljudi koji su sve svoje znanje, umetnička dela i interesovanja objedinili u sada već pet brojeva fanzina. Za sve ljubitelje horora i undergrounda Crnoslovlje je pravo štivo.
Milane, pošto je Crnoslovlje pisano na srpskom i kao i tvoja dela, gde ti vidiš srpski horor i srpsku metal scenu? Javljaju li ti se možda mladi horor pisci iz Srbije?
Scena je teška reč. O tome odavno govore oni što su došli pre mene, a verovatno će pričati i oni posle. Svi se večito žale na nepostojanje scene, ali se opet zdušno trude da joj pripadaju ili da naprave priču oko sebe, ako već ne mogu da nađu nekog da se priklone. Istina jeste da scena u suštini ne postoji, ali lepo je primetiti da nekoliko tabora radi punom parom i uglavnom su u dobrim odnosima. Saradnja definitivno postoji i to je način da makar napravimo privid scene. Jer – koliko god loše zvučalo – scenu ne čine samo njeni akteri, već i ljudi koji je podržavaju. Potonji su verovatno i bitniji. Njihova brojnost me brine. Tako da bi pravo pitanje bilo vidim li mlade ljude u hororu i u metalu; a odgovor bi bio – da, ali ne koliko bih želeo. Metal, kao i horor, nikada neće umreti, ali će zauvek biti deo underground-a; barem kod nas. Saživeli smo se sa podzemljem, i to je savršeno u redu. Samo nas mora biti više.
Što se mladih pisaca tiče – da. Javljaju se. Ne koliko bih želeo, ali ima nade u tim pričicama.
7.Šta čitaju metal muzičari, šta misliš?
Ovi sa kojima se ja družim, sve i svašta. Dobar deo tih ljudi su univerzitetske glave, tako da nije da su zadržani isključivo na petparačkom, ili na epskoj fantastici sa kojom ih često povezuju, ima tu žestoke, ozbiljne književnosti. Ima i okultnog naravno – ezoterije, tajnih učenja, grimorija. Sve što vole mladi. Horor je naravno uvek pri vrhu. Ja knjige pišem sa metalom u glavi, za metalce. To što me više čitaju regularni likovi sa aktovkama i porodicama nije moja krivica!
8. Osim u metalu gde je horor tako prisutan koji muzički pravac je još takođe inspirisan hororom?
Hip-hop je ozbiljno prošaran hororom. Spejs Noksi – reper iz Velike Plane – ima album pod nazivom “Sveto mesto”. Valjda svi znaju šta ga je inspirisalo. Pominje Nosferatua, Motmanovo proročanstvo, čak ima i stih koji kaže „more poput vina tamnog“ što je jasna aluzija na Roberta Ejkmana, izvanrednog pisca horora. Ipak, moj najdraži stih glasi „još jedan vampir živ u Plani, neka dođe Bafi“. Svi smo gledali Bafi, zar ne?
Tu su još i Dope D.O.D, kao i Insane Clown Posse. Često slušam stvar House of Horrors – ubija na mestu.
9. Došlo je do nuklearnog rata kod nas, nekim čudim imao si pravo da u sklonište poneseš jednu knjigu i jedan album. Koji bi naslovi to bili?
Ako budem osuđen na jedan album i jednu knjigu, bolje mi je da odmah izađem na nuklearni vetar. Ipak, dobro pitanje. Kako Dissection ili Dopelord ne bi dobro uticali na moji psihu u skloništu, a Turbonegro bi me terao na žurku koju ne mogu da imam, verovatno bih poneo jedan od kompilacijskih albuma bluzera po imenu Lightnin’ Hopkins. Nemoj da vas zavara činjenica da je u pitanju bluz – čovek je mračan koliko jedan može biti.
Što se knjige tiče, moram biti ekonomičan – Nekronomikon je najobimniji i pružio bi mi najviše versatilne zabave, pa bih porazmislio da li je isplativiji od Krvavog meridijana i večnog potencijala tog romana. Verovatno bih birao na slepo, i ušetao sa Barkerovim “Knjigama krvi”. Evo, prevario sam vas sve! Ako u bunkeru nema struje, džabe mi knjige. To me podseti na onu čuvenu epizodu “Zone sumraka”, kada čovek, nakon nuklearne katastrofe, konačno ima vremena da pročita sve knjige koje je je želeo, ali mu naočare ispadaju baš u momentu kada odabere jednu za čitanje i lome se… A drugih naočara nema. Klasik!
10. A za kraj umesto torte i trubača, tri najkrvavija horor filma ikada? ( znaš ono tvoje-filmovi posle kojih ne možeš da jedeš)
Najbolji filmovi za prvi dejt? Stiže! Uglavnom možete da pogledate bilo koji film francuskog ekstremizma (Inside, Martyrs, Frontiers, I stand alone, Irreversible), ali ako baš želite da izdvojim neke gde sam i ja pomislio „Sad ga preteraše!“ to bi bili Imprint (zabranjena epizoda TV serijala Masters of Horror), turski Baskin (2015) i… možda mađarska Taxidermia (2006), mada to nije horor koliko je jednostavno neprijatno! Nisam previše razmišljao, ovi su mi prvi pali na pamet… Za mene je zauvek na prvom mestu originalni “The Texas Chain Saw Massacre”, mada više krvi bude kod mojih na selu uoči Božića. Ko je sad tu lud?!
Ova tema je jako inspirativna i o njoj čitav podkast može da se napravi, eto ideje za neku od sledećih epizoda Kulturnih lešinara. Ovim razgovorom zagrebali smo površinu samo, pa prvom sledećom prilikom kopamo dalje. Hvala ti što učestvuješ u oživljavanju horor književne scene! Do skorog razgovora, jezovit i mračan pozdrav!
Hvala još jednom u ime moje ekipe, mislim da im nisam napravio problem ovog puta, kako obično biva sa mojim javnim nastupima. Ovo je bilo fino – školski. Živeli, kao što će živeti horor i metal!
https://www.facebook.com/crnoslovlje
https://crnoslovlje.rs/
