Sunday, March 3, 2024
Banner Top

Trebalo bi u ovom uvodu da navedem kako je Hard Corner dućan jedna od najvažnijih pojava na beogradskoj hardkor (i šire) sceni i da je Rajko jedan veliki car što ga je napravio, pa još i odgajao nešto jače od godine da bi stigao do pune barke. Osim što sam to upravo naveo, neću dalje, jer to bi vodilo do toga da onda Rajko napiše kako sam i ja veliki car jer podržavam, što bi onda mene navelo da napišem da je Rajko mega car jer ja ne bi imao šta da podržavam da nije Hard Corner-a. Onda bi on pisao da on ne bi ni radio ništa da nema te podrške. I tako dalje, dok se pristojno ne izljubimo u guzice. Pošto to nije higijenski, prelazim na festival manje-više odmah.

Čim pomenem nekoliko tehničkih detalja. Moram, tek da ne bude kako Savom plovi jedna mala lađa i na njoj cveta mirišljavo hardkor cveće dok u svetu postoji jedno carstvo i u njemu caruju jednorozi i duge. Malo kroz mulj kojim je, slučajno, uokvirena i sama reka pri ušću.

Pre svega, reč-dve o piću. Ne, neću u strejt edž priču da se upuštam. Govori mi se o splavarskoj ceni pića koja se, između ostalog, odnosi i na bezalkoholne tečnosti. Koliko god Zappa barka bila savršen prostor za svirke, naročito u letnjem periodu, one cene su, blago rečeno, bezobrazne. Mislim, lepo je, pun klub a ima vazduha, pa je još i sveže da se ne znoji čovek (osim ako je baš navalio, a takvih mora biti na hardkor festivalu), ali ipak… Još bi i razumeo da nam se za te pare serviraju bar pristojna piva, umesto domaće pivolike tekućine kvaliteta predsedničkog parizera.

Sa tim u vezi je i druga zamerka, ali ovaj put samoj organizaciji festivala. Ne želeći da preterujem sa prehranjivanjem vlasnika splavova brutalnim maržama na piće, rešenje se našlo u supermarketu. Na žalost, dok se pristojnije pivo (po daleko nižoj ceni) ispijalo, nisam video prvi bend. Sam sam sebi kriv, ne tražim izgovor ili nešto slično, daleko bilo. Problem je u tome što je festival otvorio jedini strani bend koji je nastupio. Razumem ja da su se slotovi izvlačili iz šešira (dobro, sa stola (odakle Rajku šešir), ali tako se kaže) i da su Adult Crush izvukli broj jedan, al’ morao je neko da im uskoči u susret i razmeni za neki bolji termin. Barem jedan od dva mlada benda. I njima je za oprostiti jer su nedovoljno iskusni da se snađu u nepredviđenim situacijama, ali ipak ne menja stvar.

E sad, kad kažem da nisam video Adult Crush, shvatite me doslovno. Nisam ih video, ali je zato zvuk stotinak metara od bine, na obali, bio poprilično savršen. Bugari su sašili pola sata tradicionalnog hardkora. Ni malo originalan, čak bi se reklo i sasvim predvidljiv, ali dopadljiv stari hardkor. Nekako ih čovek ne vidi kao svetsku silu, ali bi svakako zavredeli neku kintu za ulaznicu na koncert ili nekolicinu spinova u plejeru. Svakako dovoljno energično da prodrma temelje kluba. Osim što klub, u ovom slučaju, nije imao temelje. Zato je imao prolaznike koji su sa svojih preskupih jahti, na kojima su vozili preskupe žene, zgroženo pratili buku i bes koji su im kvarili afrodizijačko okruženje.

Polako je i mrak pao dok se na binu spremao Neven, jedan od predvodnika nove srpske hardkor scene. Preslušavši njihove debitantske snimke, meni je to zvučalo kao tona mase ali bez naročite definicije. Dobro, ali mladalački naivno. Međutim, ispostavlja se da uživo Neven zvuči kao cunami na glavnom gradskom trgu. Možda u kompozitorskom smislu tu ima na čemu da se poradi, ali je nastup uživo magistriran.

Dakle, prvi bend nisam ni poznavao do sad, ali je odradio posao. Drugi me nije kupio studijski, ali je oduševio na bini. A treći, Reflection iz Gornjeg Milanovca, prosto nije moj fah. Od prvog pokušaja da ih čujem uživo, negde u jeku promocije debi albuma, kada su hvaljeni na sva usta. Nije to hardkor za mene. Nikako po mom ukusu. Mislio sam i da sam loše čuo na koncertu pa sam probao i album da preslušam. Ništa nije pomoglo. I taman kad sam pomislio nešto tipa „’ajd da preživim ovih pola sata pa da teram dalje“, ispostavlja se da je Reflection u stvari izuzetan bend. Suštinski, oni su verovatno super bend bili oduvek (nije da im je manjkalo hvale), nego ja to nekako nisam uspevao da čujem. Možda je i stvar u tome da su uglavnom svirali novije pesme koje nisam ranije čuo. Okej, one i zvuče kao da su malo zrelije posložene, ali je to isti stil koji je Reflection gajio od početka. Samo što sam ja u petak postao fan.

Pomalo komičan momenat se dešava negde u sred nastupa Milanovčana kad počinje vatromet na tvrđavi. Pevač ga primećuje u nekom trenutku i kunem se da je na trenutak delovao zbunjeno. Da li je veseli Rajko organizovao i vatromet? Realno, nije, ali šta znaš!? Kakav je blesav, ne bi me čudilo, a verujem da je i pevač na trenutak razmišljao da li da pomene ili se zahvali organizatoru za vatromet.

Odavde su već stvari u svoje ruke uzimali bendovi koje sam lično najviše i očekivao. Prvo Nagön koji su iskoristili Hard Corner Festival da promovišu prvi dugosvirajući album. I šta reći o tom nastupu. Em su na bini proverene njuške koje su odavno već naučile kako se istom vlada koristeći svaki njen kvadrat, em sviraju muziku uz koju bi i najlenjija (kakav izraz…) guzica morala da se razmrda. Čak mi i jače zvuči uživo nego na snimku. Rekao bi da se u studiju pucalo na prljavštinu ambara u kojima se rokerol rađao, dok su sa bine ipak pucale ozbiljne munje. Kako god bilo, Nagön je pošteno izuo.

Nešto mlađi po individualnom stažu na sceni, ali kao grupacija nijansu stariji od Nagöna, Citizen X se popeše da dokrajče šta je od starije ekipe ostalo. Melodije zapadne američke obale, iz vremena pre nego što je MTV ukrao šou, teško mogu da omanu. Još teže Doghouse obrada. Ako se uopšte smatra obradom kad se dele članovi među bendovima. Manje bitno. Sitizeni su sila već duže vreme, iako nikako da se dokopaju komada plastike.

Majak ima jednu od najboljih domaćih pesama koje sam čuo poslednjih godina. „Poplave“ je apsolutno netipična pesma čak i za grupu koja ju je smislila. Apsolutna hitčina! Gotovo nevezano za nju, sve ostale prikače slušaoca na 220 hiljada u Voltima. Elektrifikovan nastup elektrifikuje publiku i tu je negde kraj zdravom razumu. Bukvalno. Teško ludilo u dvadesetak minuta. Sjajno!

I sad bi opet u zaključku trebalo da iskoristim sve klišee kojih se setim. Manifestacija za ponos, organizacija za primer, hvala svima i svemu, jedva čekamo nastavak, scena blista, scena peva… Može i bez toga. Jedino što je u svemu tome važno je da se redovno posećuje Rajkov dućan, pazari poneka ploča, majica ili bar bedž, popije piće ili dva, razmeni po koja sa domaćinom… Odatle će Rajko već znati kako dalje.

Banner Content
Tags: , , , , , , , , ,