Izdavač: Hammer of Damnation
Datum: December 20th, 2023
Praznina kao pojam nije strana čovekovoj duši. Može lonac da bude prazan, može šolja za kafu biti prazna, ali kad je prazna duša stvari već postaju izuzetno ozbiljne. To je najveći ljudski hendikep koji se čoveku u negaciji čini nepremostiv. To je kliničko stanje u kome je čovek konstantno loše na svim nivoima, a ništa ne želi da učini povodom toga. Ništa gore od praznog duha i emotivne nepristupačnosti. Ne mogu svi da detektuju svoju prazninu, za to treba biti čovek od svesti i savesti, a mnogi od nas to nisu. Deimos se time bavi od svog prvog epa “Podsvesno mrtav”, a potom i u “Nedostižnom zenitu”. Prvi album je objavljen krajem oktobra prošle godine, pri čemu je zaokružen ceo prethodni njegov rad. Na albumu “Čovek koji nije” slušamo priču o jednom “jedva” čoveku, provučenu kroz black metal. Pa, nek’ bal počne…
Još se Niče bavio nihilizmom. U njegovoj filozofiji suština je negacija, pasivna i aktivna. Odbacivanje svakakvih vrednosti i pojednostavljenje života. Prvom pesmom “Hodočašća”, Deimos možda pokušava da nas probudi iz tog mračnog stanja, medjutim tekst ove pesme, kao i svih drugih, nije potpuno jasan. Pisac želi da to ostavi nama, jer ipak filozofija i umetnost je naš subjektivni dojam tog nečega. Iz takvog hodočašća javlja se jedno manijačno “Isijavanje” koje stvara “Čoveka koji nije”. U stihovima kao što je:
“… Ja ću preklati sat vremena
Ja ću dodirnuti prapočetak
Ja ću dostići strašne visine
Ja ću postati čovek koji nije…”
Tog nesrećnog junaka upoređujem sa Ikarom. Znate ono, mnogo hteo mnogo započeo, doživeo tragičan pad i otišao u nepovrat. Sve je to jako dvosmisleno i sve je može, a i ne mora da bude, a Deimos se prilično potrudio i izmedju redova to da nam dokaže. Taj oblik života koji hoda i možda vidi onda postaje “Mizantrop”, neko ko mrzi sebe i sve oko sebe. Nekome je to pročišćenje duha, a nekome muka, pa nek čitalac i slušalac odluči šta će odneti pobedu, ozdravljenje ili “Beskraj”. “U beskraju”, kao što pesma kaže, “ništa ne raste, postaje, nastaje” i priča onda ide “Iznova opet”, sutra i prekosutra i zauvek. Takav čovek je nateran da bude socijalno biće i nateran da se smeje, hoda, jede i prosto postoji, a on je u stvari “Nepokretno imanentan”. Taj začarani krug počinje i završava se “Grandioznim porođajem ničega”. Svi imamo omiljeni deo priče, meni je baš ovaj krajnji, grandiozni, iz kog se očekuje nešto, a zapravo ne ispadne ništa.
Tu dolazi kraj ove priče, ali niko nije živeo srećno do kraja života. Takvom čoveku nema spasenja, a dokle to ide, odlučuje sam. Celu ovu mračnu i strašnu priču zaokružuje black metal. Ne razlikuju se mnogo od prethodnih izdanja, ali efekat koji doprinosi atmosferi celokupnog albuma je glas Deimosa koji zvuči kao iz najstrašnijih partija pakla. Muzika je ovde samo instrument izražavanja, neću reći da nije bitna ali akcenat je na toj ništavnoj poeziji koju on piše.
Čiča miča i gotova priča, ljudi… Ako se razumemo, razumemo se, a ako ne, nikom ništa. Poslušajte, pa razmišljate, možda i nađete dušu negde usput.
