Kao što u pesmi kaže „Dok vreme brzo prolazi, pitaš se gde smo sada mi ,da li smo deo večnosti…“ tako je ekipa našeg magazina u subotu bila na koncertu koji obeležava velikih ,večnih 25 godina domaćeg, prvog i najpoznatijeg power/heavy metal benda Alogia. Kao nekome ko ima godina koliko i sam bend prisustvo ovakvom koncertu vratilo me u jedan letnji rastup čiju dosadu je skratio Psychoparadox i uparvo Alogia. Iskreno, nisam verovala da ću dočekati da ih čujem uživo,naročito ne da ću izveštavati sa tog događaja. Ona mala Andjela na zelenim biciklu što sluša neku čudnu muziku bi mi pozavidela.
Pošto je hemija uzbuđenja u mojoj glavi pomešala Zappa Barku i Zappa Bazu kasnila sam na koncert i propustila sigurno dve pesme fenomenalnog benda The Fifth Rider za koje, ponizno ću reći čujem prvi put u životu, ali mogu odgovorno da tvrdim da su svojim nastupom i enegijom zaradili još jednog fana. U doba kada se muzičari iživljavaju na instrumentima, uz pomoć veštačke inteligencije pišu pesme i mešaju nespojive žanrove The Fifth Rider nas je vratio na fabrička podešavanja i definitivno podsetio od čega smo pošli i kako je lep, melodičan i nadsve normalan taj klasičan power metal zvuk. Kako nekome klasičan power zvuk može da dosadi zaista ne znam i nadam se neću saznati. S obzirom na to koliki potencijal imaju njihove autorske pesme obrade koje su svirali im nisu ni bile potrebne. Odneli su me pesmom „No more“ koja lagano može postati nova metal viteška himna. Nadam se da njihovi nastupi neće ostati na ovom sada i da ćemo se uskoro družiti ponovo na mestu sa boljim ozvučenjem.
U medjuvremenu Zappa Barka se napunila nestrpljvo očekujući Alogiu da u svim stilu zagospodri scenom. Tako se i desilo, nakon dosta vremena u ne baš celovitom sastavu, ali podjednako kvalitetni, Aloga nas je vratila u početak 2000-ih. Neko ih se seća, a neki i smo bili mali, medjutim sa podjednakim uzbuđenjem i osmehom čekali i dočekali da čujemo uživo te rifove. Kao i svi jubileji i ovaj je bio prožet nabojem emocija benda i publike, sa puno kvalitetnih gostiju koji su na razne načine obeležili rad ovog benda od prvih teških dana,pa sve do danas. O Alogiji sam slušala mnogo od ljudi koji pamte njijhove najbolje dane, čuveni koncert u SKCu u ono vreme 2005.godine kada su ljudi stajali ispred vrata samo da čuju taj power zvuk, bili su prvi u tome i posle njih je bilo lako ostalim mladim bednovima. Tada kada se metal scena tek probijala na momenat oslobođenu Srbiju Alogia je bila zaista osveženje. Virtuoznost na gitari braće Miroslava i Srdjana Brankovića nikog ne može da ostavi ravnodušnim, Ivan Vasić koji je ovog puta bio gost na par pesama , čuveni Damira Adžića za bubnjevima čije neparne ritmove bubnjari ne mogu da odsviraju ni dan danas i na vokalu domaći Bruce Dickinson Nikola Mijić činili su novaj nezaboravni sastav. Pošto bend nije bio u punom sastavu, Damira su menjala čak tri fenomenalna bubnjara, a na klavijaturama predivna Nevena Branković. Pored starih i neprevaziđenih hitova Alogia nas je počastila i numerama sa novog albuma „Semendria“. Publika je bila toliko nostalgična i toliko emotivna da energija nije pala od početka do kraja koncerta. Međutim i pored zajedničog zatvaranja konerta sa Rainmakerom i najpoznatijih obrada koje ni njima nisu trebale konert je bio kratak. Neću reći da sam očekivala da će odsvirati ceo svoj opus naravno, ali jubilej da prodje bez pesama Igra i Priče o životu je donekle cak i njima neoprostivo. Mada, nadam se da će imati još koncerata i da ovo nije kraj,nemojte da se zameramo Mnogo toga se promenilo od kako je Alogia probijala zvučnike širom Srbije i regiona,ali nije na odmet da se prisetimo i ovako bazičnog a opet moćnog zvuka. Drago mi je da je moja koncertna sezona počela upravo Alogijom i The Fifth riderom. Gledala sam Alogiju uživo,sad se računam u metalce, je l da?
