Zar vam ništa nije sveto? Ni nesuđeni vam pokušaj da posrčete kajmak sa nesređenih pravnih zavrzlama u vezi EKV-a (mada ste realno zdravo i posrkali pre nego su vam legli za vrat), ni „niko nikad nije tražio, al ajd da uradimo“ seriju reizdanja Električnog Orgazma. Onomad ujdurma sa Vunturiševićevom koja je stigla u javnost, al srećom i muzička javnost je kratkog pamćenja, pa su poklekli i oni koji su se kleli da nikada više ni da znaju za vas neće. Valjda kakav narod takva muzička, pa i rokenrol scena.

Al na stranu sad ta rđa koja se nahvatala, pa ni silina kreativnog sveta koji izranja kao kukuruz u Banatu ne može da je sastruže. Ovi momci celu karijeru pokušavaju da se dokopaju krštenog omota. Trideset pet (otprilike) godina, desetak izdanja i tek negde dva albuma unazad su uspeli da koliko-toliko utrefe. Pa i sledeći je bio sasvim dobar. I taman pomisli čovek kako je to taj. Bend najavio album, objavio sliku omota, a ono jedan perfektan prikaz svega za šta se bend izdaje. Okej, ima tu neka „eko frendli“ nota na koju nismo navikli, al šta mi znamo, možda ima i toga na novom albumu (mrka kapa, ispostaviće se). Kako god, super slika i nekako obećava da će Neredi najzad da sklope celinu od početka do kraja.

I onda pazarim disk, izignorišem nalepnicu za dan prodavnica ploča (o ovoj tragikomičnoj manifestaciji neki drugi put), skinem celofan i upada mi u oko da je izdavač uspeo na prednji omot da utakne i svoj logo. Kriminalna odluka, u najmanju ruku! Da se nisam kao volina zaleteo, mrtav ladan bi tražio popust od bar trideset posto, samo zbog idiotarije sa tim logom. Takođe, voleo bi da upoznam kretena koji je pomislio da je to baš dobra ideja. I za to verovatno dobio platu.

Pritom, da mu i progledaš kroz prste da je to nekako uklopio. Utonio sa ostatkom omota. Nekako ga diskretno uglavio negde, da ne smeta. Ne! Na sav ovaj mrak i sivilo, baš sumornu, tematski i koloritno klaustrofobičnu sliku, logo izdavača je tako kvalitetno beo da imam utisak da bi zasijao u mraku. Pazi, bend je posiveo sopstveno ime, ne bi li se uklopilo u sliku. Naziv albuma se jedva nazire koliko je skriven. Zato što je slika prosto savršena i Neredi znaju koliko je savršena!

A izdavač je u fazonu: „Reklama bato“. Na sto vas gramofonskih igala nataknem, da li ste bre normalni!? Iz čistog revolta neću ovde objaviti ni sliku omota ni ime izdavača. Niti ću objaviti ovaj tekst među ostalim recenzijama. Nije da će se nešto silno potresti oko toga (reklama je reklama, jel da gospodo?), ali eto, od mene prema mogućnostima. Bendu se svakako izvinjavam.

Samog albuma što se tiče, da počnem redom. Imam tu teoriju da Ritam Nereda počev od prelaska u novi milenijum na svaki sjajan album izbaci po jedan osrednji, da ne kažem slab ili loš. Znam da je stvar ukusa, ali ipak da sagledamo celu sliku. „999“ je svakako od sjajnih. Hitovi koji su još tada ušli u koncertni repertoar i sad su već domaći rokenrol klasici, ređaju se kao na traci. A izašao je album i na kaseti, tako da se mogu i bukvalno na traci ređati. „Poriv“… Pa, ukratko, voleo bi da čujem obožavaoca Ritma Nereda kome je taj album baš super. Pričao sam sa priličnim brojem različitih slušalaca i najbolje što sam dobio bilo je jedno „nije baš toliko loš“. Zatim se desio „IX“ koji je opet zaređao sa potentnim singalongovima kakvi su „Hiljade“ ili „Novac“. Adrenalinska ubica, koliko uživo, toliko i u sobi. „Paralelni svet“ je najzad imao omot za prelaznu ocenu, ali ništa pod milim Bogom više od toga. Primećuješ crtu?

E sad, „To nisi ti“ je imao i dobar omot i odličnu muziku, time nastavivši niz. Sa tim u vezi „Novo doba“ bi moralo biti na onom drugom kraju skale. Međutim, Neredi su u osam godina između dva albuma snimili i jubilarni album starih hitova u novom ruhu.

Ne, naravno da tu nisu mogli da omanu. Takva zbirka pesama nije mogla loše da zvuči ni da su je snimili uživo u kupatilu, na starom drndavom kasetofonu. A nisu, već je taj album odradio Mr. Proper (nekoga da izreklamiram moram) tretman uklanjanja prašine sa nezaboravnih klasika, donevši ih na trag onoga što Neredi isporučuju uživo.

Međutim, moja stručna ekspertiza (stručnjak čitaj poglavnikovim glasom, moliću lepo) dovodi me do zaključka da su snimajući tu kompilaciju uspeli da skinu tu crnu magiju. Verovatno se i podsetivši recepata koji su ih još devedesetih godina doveli na vrh srpske pank scene, Ritam Nereda vadi ključeve podruma u kome štekaju svoj modžo.

Istini za volju, prvi singl „Lomi“ su sklonili na broj pet na disku, iako je pesma bez sumnje i prvi koncertni adut, kao i tizer starim fanovima brzog, ludog i ljutog Ritma Nereda. I odmah da im srušim Sneška – „Lomi“ i to vam je što vam je.

Šala mala. Realna zvučna slika je takva da nikakav „logo izdavača“ tu ne može da utiče. Sve i da je izdavač svedržavni PGP RTS. Neredi još jednom kombinuju onaj ogoljeni, sirovi bes mladih pankera iz devedesetih sa modernim metalom i hardkorom koji im daje na muzičkoj i produkcijskoj težini. Nigde daleko nisu putovali od osnovne formule. Tek možda poneki efekat na gitari koji se provuče ili blago iskliznuće u formi detalja. Suština, međutim, ostaje.

Pritom, srž Ritma Nereda, koja se volšebno gubila na onim „minus“ albumima, lagodno obitava na novom albumu. Njihova sposobnost da stvore prijemčive pesme koje brzo i lako ulaze u uho slušaoca, te se tu zadržavaju duži vremenski period, apsolutno je nesporna iako umeju da zaborave na nju. Nije ovde samo stvar navedenog singla, niti pesme „Tuđe zastave“ (ovde navedene kao „Zastave (new age mix)“) koja su već oprobani hitovi. U tom smislu sasvim dobro rade i naslovna „Novo doba“, „Strah“, kao i donekle neočekivan izbor za otvaranje albuma, „Čast“, mada nijedna od te tri nisu od onih pravljenih da ih i gedža zalutao na svirku lagano pohvata. Takođe, ono što će izdvojiti ove konkretne tri numere je melodijski tok koji preuzima od osnovnog rifa ulogu nosećeg zida, vodeći pesme ka refrenskom klimaksu.

Upravo ta linija je možda i jedini zvučni novitet koji bend koristi na albumu, mada ne uspeva u svakoj numeri baš toliko efektno. No, beleži se novi pokušaj otklona od bazičnih principa na kojima počiva duša panka, jednostavnosti na granici minimalizma. U slučaju Ritma Nereda, umetnički dojam ipak ispred „šok terapije“.

Problem Ritma Nereda i dalje ostaju ljubavne pesme. Za sve ove godine možda im je jednom uspela, mada je i to upitno i verovatno podložno pitanju ličnog ukusa. Da uzmemo novu kao primer, „Bez tebe“. Prvo pokušaj da pročitaš tekst pre nego čuješ celu pesmu. Baš tanko. I onda se doda kilotonska eksplozija u pozadinu i dobiješ baš čudan spoj. Neprirodan.

Srećom, ostatak albuma je i tekstualno sasvim solidno potkovan. Kao što važi za muzički aspekt, i u literarnom smislu Ritam Nereda daje sve od sebe da pobegne od minimalističkog pristupa. Gotovo predvidljivo angažovani tekstovi ipak u izvedbi nose i dozu poetske note kakva karakteriše bend već nekoliko izdanja unazad. Dobro, možda Bobana nikad niko neće optužiti da je Šekspir, Milton ili barem Branko Miljković, ali za jednog pankera mora mu se odati priznanje da ume da zasija, a da pritom ostane jasan i direktan. I vuci siti i onaj gedža odozgo na broju.

I kada dođeš do dna, podvučeš crtu, šta ti ostaje od „Novog doba“? Ostaje ti skupina odličnih i sasvim dobrih pesama koja najzad razbija jin-jang kružnicu Ritma Nereda. Još je i jako kvalitetno ukrašena ilustracijama, što na prednjoj korici, što iznutra u knjižici. Ploča koja će zasluženo zauzeti svoje mesto uz navedene blistave momente u diskografiji Nereda.

Ali avaj, sad kad pomenuh ploču, a izbegavam konstantno da iskoristim taj izraz… Izaziva mi bol u duši kad pomislim da je logo izdavača i na omotu ploče. Na prednjem, lepom, velikom omotu… Meni bar izgleda kao da se golub posrao u ćošak ploče. Dakle, ako si se nekad pitao/la za koliko bi moglo da se proda izuzetno umetničko delo sa ptičjim govnetom u ćošku, cena je tri hiljade dinara. Možda preferiraš manji format? Za tebe, devetsto.