Abaddon magazine

Music magazine

Wednesday, September 28, 2022

BINDŽ I PJURDŽ #1

Moram. Jače je od mene. Eto, to vam je odgovor na pitanje. Ne mogu zaista više da ćutim. Niti bi trebalo da se ćuti. Jesmo li rokeri ili nismo? A kada su rokeri ćutali? Okej, jesu, ali jesu li to bili rokeri, u konačnom poretku stvari? Kritika nam je utkana u srž. Odatle smo potekli. Kroz muziku smo samo stekli medijum za prenošenje poruke nadaleko i naširoko. Od nesrećnika na poljima pamuka, preko mladeži nezadovoljne restriktivnim životnim prilikama, do političke tirade o korumpiranim, gramzivim i nezajažljivim „odelima“. O tome se priča. Klasna, seksualna ili kakva god već, revolucija je u srži ove, sada već sasvim nadkulture.

Pa ipak, rokenrol je propao. Bar u nas Srba, mada mu ni napolju ne cvetaju ruže. I ne mogu se odreći utiska da se to dogodilo samo zato što je propala kritika. Ne samo muzička kritika. Ona je odavno zakopana, istrulila, ostaci sakupljeni u kesu i bačeni da nešto drugo legne umesto nje. A to nešto je društvena kritika. Kada je u pitanju rokenrol u Srba, ona je umrla još nekoliko decenija unazad. Kako i zašto, nije tema ovog sastava. O tom pitanju, upućujem na fenomenalnu knjigu Ante Perkovića, pod naslovom „Sedma republika“.

Ključ ove kolumne je u samokritici. A ona je, nesrećna, izudarana, popljuvana, upucana jedno dvanaest puta, pa još jednom pljunuta i na kraju ostavljena da polako izdiše u jarku pored nekog druma kojim odavno više niko ne prolazi. Pa i kad prođe, tek ovlaš baci pogled i, ne razmišljajući mnogo, ode svojim putem.

I tu skrećem pažnju na tekst ka kome vodi link koji se nalazi ispod. Uzgred, poštovano uredništvo Highwaystar magazina, nema na čemu. Lepo ću vam nabiti broj klikova. Usput ću vas i pošteno popljuvati, ali siguran sam da vam je sasvim jasno da novine najbolje prodaju skandali. Trebalo bi da to znate, naročito pošto se među naslovima na vašem sajtu nalaze i sledeći: „Alen Islamović o svađi sa Tifom i koncertima Bijelog Dugmeta“, „Ozzy Osbourne je odustao od konzumacije esida nakon što je sat vremena razgovarao sa konjem“, „Will Smith konačno progovorio o šamaru na dodeli Oskara“ itd. Ovo je tek površan pogled, jer mi je zaista mučno da gledam dalje.

A onda kulminacija… Izveštaj sa prve večeri Zaječarske gitarijade. Čak ću i da prenebregnem činjenicu da još nema izveštaja sa druge večeri. Niti sa finalne večeri, mada je ona noćas održana, pa i nije baš bilo mnogo vremena. Realno, ako će biti ovakvi, možda je i bolje da se ne pojave uopšte. Propustiću i da se naročito osvrnem na činjenicu da isti tekst stoji i na zvaničnom sajtu gitarijade. Ni tamo, kao ni na sajtu Highwaystar magazina, autor nije potpisan. Iskreno, da sam ja napisao onaj i onakav članak, ne bi se potpisao. Istini za volju, ja sebi ne bih ni dozvolio da mi takav članak uopšte objave. Niti bi moje kolege sa ovog sajta objavile nešto tako, sve i da sam im poslao. No, tu već počinje priča o samokritici. Očigledno nešto potpuno strano ekipi „zaposlenoj“ na Highwaystar magazinu. A to je tek vrh ledenog brega. Nisu ovi ljudi jedini kojima fali osećaj za samokritičnost. Ali da počnem od njih. To jest, upravo od dole priloženog teksta.

A pre svega toga, želim posebno da se osvrnem na akciju prikupljanja sredstava putem „crowdfundinga“ koju ste pokrenuli pre nekoliko meseci. Dakle, tražili ste novac da bi lakše, lagodnije i uspešnije mogli da pratite dešavanja iz oblasti kulture i prenosite utiske svojim vernim čitaocima. Koliko god pogrešno zvučala ta ideja, računajući da niste jedini koji se ovde bavite kulturom, niti jedini koji to rade na čist entuzijazam, bez očekivanja novčane naknade, može vam se i oprostiti. Hoćete da napravite korak ka profesionalizmu. Nema problema. Bilo bi fakat divno kad bi to moglo. Ne baš prosjačenjem po internetu, ali zaista zvuči utopistički za drugi kvartal dvadesetprvog veka. Evo i jednog besplatnog saveta. Sledeće savete naplaćujem (ha, ko je sad gramziva gnjida!). Probajte da prodate reklamni prostor. Ako ste već čitani, ne bi trebalo biti problem. Mi smo, eto, uspeli. A vidim imate i nekakvu brendiranu robu. Nije ni to loša ideja. Svakako je svaka bolja od prosjačenja po netu. Ali vama je uspelo. A koštalo vas je okruglo jednog polupatetičnog video snimka.

I šta je sada taj vaskoliki auditorijum, kome je toliko stalo do vas da je rešio da vas plati, dobio za svoje novce? Opet upućujem na link dole.

Počeću analizu od naslova. PA JEB’O VAS KO VAS NIJE!!! Jel’ realno da nemate bolji naslov od ovoga?! „Prvo veče Gitarijade proteklo u znaku dobre svirke“. Na stranu pravopis (gitarijada, apsolutno malim slovom), i to ću oprostiti. Ali za Boga miloga ljudi! Pa u znaku čega ste očekivali da će proći nešto što se zove gitarijada? U znaku roštilja? Jeftinog piva? Vrućine i komaraca? Bože me sačuvaj i zakloni. Da sam uplatio kad vam je trebalo, tražio bih pare nazad, majke mi. I to već kod naslova.

A ispod… Hej, znate li šta je centralna poenta Zaječarske gitarijade? Znaju i oni kojima rokenrol nije baš najvažnija sporedna stvar na svetu. Takmičenje demo bendova. Možda ću neki sledeći put više pisati o tome koliko je kretenski i sam koncept takmičenja u umetničkim okvirima. Nije tema trenutno. Ali jeste tema koliko su demo bendovi mesta zauzeli u ovom članku. Ili koliko nisu zauzeli. Pobrojani imenom i to je to. Autor, ko god bio, nije se potrudio ni da ih minimalno predstavi. Naravno, mali je i uzorak računajući da oni sviraju po dve pesme na toj bini, ali ne menja stvar. Prosto, prevashodno zbog njih gitarijada i postoji. Da se predstave velikom broju poklonika ovog „našeg“ zvuka i privuku neku buduću publiku. Samim tim, postanu pravi naslednici onih koji sviraju u revijalnom delu programa. A to se neće NIKAD desiti ako ih ovako ignorišu i „nezavisni“ (navodnici jer očigledno zavise od toga koliko su čitaoci spremni da plate sadržaj) mediji. Ignorišu ih svi. Bukvalno. Što je jedan od razloga zašto je propao rokenrol u Srba. Pogledajmo za trenutak zvanični sajt manifestacije. Ignoriše ih i sama manifestacija čiji je prevashodni cilj da im pruži šansu. Nigde na sajtu ne možete naći ni sliku tih bendova, ni kratku biografiju, neki snimak, link, kontakt… NIŠTA! Samo imena, a i do njih dođete tek kad odete na programsku šemu. A ONI SU GLAVNI TAMO!! Bez njih, gitarijada je ništa više od lokalnog vašara, umotanog u šareni papir nekakvog rokenrola, prezentovanog kroz ispijene muzičke pojave koje možete sresti i u dnevnim novinama, tabloidnim televizijskim kanalima i sl.

Što me dovodi do centralnog dela izveštaja. Čekaj, jel’ neko stvarno pomislio da će proteći bez tragova žute štampe? Pazi sad ekskluzivu! Gale iz Kerbera objašnjava Biliju Guldu kako se sad pridružio ekskluzivnom klubu počasnih gostiju gitarijade. Kome, naravno, i sam Gale pripada. Siguran sam da je Bili shvatio kako je najzad uspeo u svetu muzike. Sve što je do sada uradio pada u vodu pred ovim monumentalnim dostignućem! Sve čestitke Biliju. Postao si čovek, sine moj!

Nakon ove čiste ekskluzive, za koju bi, bez sumnje, i Rolling Stone platio zlatom, Highwaystar magazin nastavlja da piša po sirotinji. Ascend je heavy metal bend, tek na početku karijere, ali sa ozbiljnom perspektivom ispred sebe. Uostalom, iza njih je već nagrada publike na BARF festivalu. Tako je, dragi Highwaystar magazine, nisu pobedili, nego su dobili nagradu publike. GUGLAJTE BRE MALO, STVARNO NIJE TEŠKO! Pritom sam ih ja ovde sa ove dve rečenice predstavio više nego vi koji ste gledali njihov nastup na gitarijadi. A u toj polovini rečenice koju ste im posvetili imate i pogrešnu informaciju.

A oni su prepustili binu Saletu Sedlaru. Znate li vi uopšte ko je Aleksandar Sale Sedlar? Ili vas i za to boli baš uvce? A nije ni važno, jel’ da?

Ali zato Kerber! Nenadjebivi kraljevi domaćeg hard roka, koji nam neumorno, već dvadesetpet godina, serviraju ono što su napravili u prvih petnaest godina svog postojanja. Bukvalno! Kljukanje nostalgijom neizrecivih razmera, od benda koji je od 1996. godine napravio okruglo dve nove pesme. Ali zato sviraju godišnje bar dvadesetak puta. Za slučaj da su vam nedostajali.

Šta tek reći za ekipu koja ih je smenila na zaječarskoj bini? Drago uredništvo Highwaystar magazina, gde je mišljenje? Kritičko ili bilo kakvo drugo? Rokenrol bre, majku mu! Zašto ne pljunuti u lice festivalu gitarske muzike koji u centralni termin pusti jednu takvu pojavu kakva je Zijo Valentino? Lik ni u kom kontekstu ne pripada tamo. Ko ga je pustio i zašto? I koliko je to koštalo. Lik je prokurvao svoju pojavu toliko davno da se ni sam ne seća. Ali je zato, sudeći po izveštaju, potpuno raspametio rokersku publiku na gitarijadi. Rokersku publiku? Teško. Baš teško! Možda jugonostalgičnu publiku. Poneku tetku ili strinu. Ili ćalca koji je svojevremeno jebavao uz pičkopaćeničke stihove poput „Oka tvoja dva“. Opet usmeravam na Ante Perkovića. Čovek je objasnio u pomenutoj knjizi.

Interesantno je da je najduži osvrt dobio Texas Flood. Prijatno iznenađenje, svakako, koliko god osvrt na njihov nastup bio podjednako štur, neinteresantan i neinspirisan, isto koliko i svi ostali. Čak nije ni pomenuto kojom se vrstom muzike bave. Koga je uopšte briga? Nije da treba predstavljati jedan takav bend široj publici. Ili možda ipak treba? Da, naravno da jebeno treba! Jer su zaslužili više nego što dobijaju! Svakako više od Kerbera i Valentina.

Uz najavu sutrašnjeg programa, izveštaj se završava. Srećom…

Dakle, pošto niko neće da se bavi nikakvim vidom kritike, evo ja ću. Šta mi teško?

Pre svega, poštovani autore ovog izveštaja, nemoj više da pišeš. Nikada, ništa. Ne umeš, ne želiš, ne voliš, nisi zainteresovan i to je sva istina. Da nije tako, mnogo bi ovo lepše izgledalo, a ja ne bi morao da izgubim sate pišući kritiku tvog izveštaja. Jebote, ja sam više vremena proveo pišući kritiku tvog izveštaja nego ti pišući sam izveštaj. Mogu da se opkladim.

Zatim, poštovano uredništvo Highwaystar magazina, ne znam jeste li ovaj tekst „skinuli“ sa sajta gitarijade ili je sajt gitarijade skinuo vaš tekst. Nije ni važno. Ovaj i ovakav NE SME NIKAD biti objavljen. Posebno ako mislite da ljudima naplatite bavljenje kulturom. Kada vam autor pošalje ovako nešto, vratite mu, uz par oštrih reči, i vraćajte mu sve dok ne napiše izveštaj u kome se bar vidi da je obratio pažnju na to što se dešavalo ispred njega. Sve uz korišćenje mozga, jasno rezonovanje i kritičko mišljenje. Jer kritičko mišljenje je važno ako mislimo da bar probamo veštačko disanje na ovoj lešini koju zovemo srpskom rokenrol scenom.

Treće… Gitarijada i ostale „gitarijade“ kao takve i ti „revijalni“ bendovi… Posebna tema, za neki sledeći tekst. Jer valja i njih pljunuti. Za sada samo Highwaystar i ostali „highwaystarovi“. Svakome po zasluzi. „Prvenac“ za pokojno rok novinarstvo. Neka se spreme „dinosaurusi“ sa bine i postavljači istih tih bina. Jednog dana će i fanovi dobiti svoje mesto u ovoj kolumni. Polako, svi ćete doći na red.

 

Prvo veče Gitarijade proteklo u znaku dobre svirke

1 Comment

Comments are closed