Godina je 2026. živimo u velikim gradovima, jurimo poslove koji bi trebalo da nam obezbede egzistenciju. Sanjamo velike snove, veliki novac i postimo samo kada to verski kalendar propiše ne osvešćujući duhovnu dimenziju, osećaj i potrebu. Jurimo ljubav, a život juri nas. Međutim dođe neka godina i sve ti se to sruči na glavu, zatrpan si i to je znak da mora da se stane. Odeš u šumu, udahneš i sačeka te neka lokalna starica koja ti priča priče iz svog sporog i reklo bi se dosadnog života. Tada se setiš svih predaka, cikličnih običaja, bazičnih potreba, iskonskog početka. Takav je moj osećaj bio tokom i posle koncerta benda „Vartra“ kog ne možemo svrstati ni u jedan žanr jer to nije muzika, već osećaj.
Posle skoro četiri godine potpunog tihovanja „Vartra“ je ponovo bacila čini na nas i počastila nas novim singlom „Teški Dol“ sa predstojećeg albuma, koji je najavljen za ovu godinu. Nakon dva uspešna albuma ovaj folk/atmosferic/fusion bend konačno je odlučio da nastavi svoje mužičko putovanje kroz vreme. Njihova muzika je mračna i hipnotična, a tekstovi inspirisani balkanskim i vlaškim folklorom. Bajalice, brojalice, uspavanke, ritualna muzika – sve to imate priliku da čujete na prehodna dva albuma „Luna Noua“ i „Basma“. „Vartrin“ nastup koji sam imala čast da vidim prvi put zaista je posebno, gotovo katarzično iskustvo koje nije za svakoga. Scenski nastup u kombinaciji sa muzikom liči na paganski ritual. Liči ili jeste paganski ritual – na publici je da odluči, ali činjenica je da ovi ljudi zaista duboko osećaju muziku koju nam predstavljaju. Od najvećih hitova kao što su „Jerovine“, „Sena“, „Ravno polje“ do poslednjeg singla „Teški Dol“ publika je bila u transu.
Svet koji je došao da ih čuje je bio jako raznovrstan što govori u prilog širini muzike koju „Vartra“ svira i njihove umetničke vrednosti. Osim nas novinara retko koga sam videla da se lati mobilnog telefona što me jako raduje, jer nije sve u snimku ili fotografiji, a poslednjih godina ljudi su u stanju da zaklone binu mobilnim telefonima i čini se da osećaj pojede stori. Muzika budi poseban svet u nama, spuštajući se u najličnije ćoškove unutrašnjeg sveta. Dešavalo mi se da me kraj pesme zatekne „zamrznutu“ sa okasnelim aplauzom zbog usporenog vraćanja u stvarnost. Tradicionalni instrumenti i karakteristične vokalne deonice bude u slušaocu ceo spektar primordijalnih osećanja od radosti, preko melanholije, tuge do straha u koje vas uvode osnove drevnih ritmova u pesmama Vartre.
Pored „Vartre“, koja prenosi sirovu energiju kolektivnog usmenog nasleđa nemamo ni jedan muzički sastav sa sličnom tematikom. Domaća „Wardruna“, kako volim da ih zovem, je zaslužila velike otvorene amfiteatre i pozorišta kao mesto svojih nastupa. Nadam se da će pored novog albuma koji željno iščekujemo uspeti da ostvare tako nešto. Članovi benda sami su organizovali ovaj nastup, sami prave kostime i instrumente na kojima sviraju. „Vartra“ nam je svima dala mali muzički talisman svojim nastupom koji može biti ono svetlo ka iskonskom u nama.
Tekst: Anđela Milunović
Foto: Strahinja Rupnjak
