Friday, June 21, 2024
Banner Top

Zastah frapiran! Pa jebem ti i bedž i do bedža! E tačno sam znao! Još pomislih dva bloka unazad, pa se ugrizoh za jezik. Ma nemoguće da je baš tu!

I onda sam stao, zamislio se na trenutak, provrteo slike koje sam usput zanemario, izignorisao ili tek uhvatio krajičkom oka, ne dajući im preveliki značaj. Svakako ne dovoljan da ih trajno zabeležim u „memoriji pamćenja“.

Okrenuo sam se i neobavljena posla sišao nizbrdo, u podnožje ulice, ne bi li krenuo ispočetka.

A početak, ili bar inicijalna kapisla za ovu priču, se nalazi u tom bedžu, vrlo specifičnog dizajna, koji sam želeo da poklonim. Iz iskustva znajući kolika je nesreća kad neko mora da ti zapakuje tu sitninu i pošalje ti poštom, računajući i da će poštarina koštati više nego sam bedž, krenuo sam direktno u knjižaru. Nije mi bilo previše van ustanovljenog koloseka kojim odlazim na posao svakog dana i osim što se ka njoj ide uzbrdo (Beograde, Beograde, mrzim tvoje nakrivljene ulice) drugih muka nije bilo. Ili je barem tako izgledalo u startu.

Pravi početak priče, to jest drugi polazak uz Njegoševu ulicu, je na najmermernijem prostoru koji se ikad zvao cvetnim. Reci koji će me pakao čekati kod ove rečenice ako nekada nekome padne na pamet da ovo treba da prevedem na engleski. Skoro kao Momu Kapora kod „landara pišore“. Elem, Cvetni trg mora pod hitno da menja naziv. Znam ja za dugogodišnji otpor gradskih vlasti prema prirodi. Čak mogu i da ga razumem, jebiga, pobegli sa brda i planina i sad opet treba po nekoj travi i cveću da gacaju, ali onda mu bar smakni i ime. Mislim, jedna lasta ne čini proleće, kao što ga ne čini ni četiri komada. Tako ni četiri kocke u kojima je zasađeno neko kržljavo drveće ne čine Cvetni trg. Istini za volju, ima tu i jedna duža žardinjera od recimo tri metra sa još nekakvom florom unutra, koja služi da sedeći na klupi možeš samo da se nasloniš na to nejako drveće i takođe nejako cveće. Plus, tu je i ono veliko drvo ispred prodavnice. Da su u ona četiri staklenca umuljali barem jednu cvećaru, pa da im čovek i oprosti. Ovako, imamo turistički info centar koji ne radi, biletarnicu koja verovatno ponekad i radi, uz ona dva naizgled nedefinisana. I naravno fontana, da ne uprži taj mermer preko leta.

U toj konkurenciji, nije ni mnogo teško dodeliti titulu najznačajnijeg dela Cvetnog trga spomeniku Borislavu Pekiću. Sedi on tako, setno gleda ka starom Beogradu od koga je toliko dugo bio odsečen. Prva mu pogled seče „Beograđanka“, „ukrašena“ prenaglašenom reklamom za lanac supermarketa kao mini suknjom. Iza nje se već odavno ocrtavaju njene novokomponovane sestre iz provincije, u pokušaju da joj sjaj dostignu naročitom upotrebom sebi svojstvenog neukusa. Kad o tome razmišljam učini mi se da Pekiću svakim prolaskom pomalo padne glava ka kolenima.

Drugi tok misli me vodi samom pozicioniranju spomenika. Ni najmanje Cvetni trg, pa ga još poseli da zebe na hladnom mermeru, kao da se za života nije dovoljno nažuljao. I kao da mu to nije dovoljna uvreda, na pola metra od glave mu je postavljen sto jednog od kafića Njegoševe ulice, taman toliko da mu za vjek i vjekov neko nagvažda najnovije nebitnosti direkt na uvce.

Uz naklon Pekiću, opraštam se do sledećeg čitanja i krećem u „planinarenje“. Nenadano, pogledom u vis, nailazim na privlačnu fasadu na čijem vrhu stoji natpis „Društvo za ulepšavanje Vračara“. Nisam proverio, ali pretpostaviću da je taj natpis ostao iz nekih srećnijih vremena. U suprotnom, to isto društvo nas, najblaže što umem da kažem (a veruj mi, baš se suzdržavam), zajebava! Dakle, jedna starija (ne baš prastara, ali ipak starija) fasada, sasvim privlačna, ali društvance je jednog leta shvatilo da im je malko vruće, te su ugradili klima uređaj. Nadgrobni spomenici im se klimali, ostavili su spoljnu jedinicu da visi na fasadi. Ala su ga ulepšali, svaka im čast…

Prvi koraci uzbrdo me vode kroz „kafered“ iz koga tek izrasta nekolicina moćnih stabala koje bi mogli nazvati drvoredom. Pešačka zona je, naravno, svedena na dva metra trotoara kojim uredno špartaju konobari, pa su slabe šanse da mi ravničari koji nekako i uhvatimo zalet u podnožju stignemo istim tim zaletom do raskrsnice. Uz malo sreće, možda stignemo do nje bez fleke od espresa (kako su Italijani preveli srk kafe) ili, tokom letnjih meseci, sladoleda od svežih šušumiga.

No, negde u tom veleslalomu kroz konobare, svaki pravi štovalac hardkor scene devedesetih mora da zastane pred brojem jedanaest, uz nostalgični osmeh pred kapijom koja je vodila u legendarni „Chan-doo“ šop. Rešetka je zaključana, onemogućivši pogled na silazak u taj famozni podrum, ali rečima Džejmsa Hetfilda, sećanje ostaje. Zagrcnuh se na momenat tu, setivši se da se i penjem ovuda zarad jedne zatvorene muzičke prodavnice.

Počevši od zatvaranog pisca, preko zatvorenih CD i vinil šopova, a tek su me čekali zatvori. Čitaj dalje.

Čovek bi pomislio: „Okej, sad je naišao na sjajnu zgradu jedne od elitnih beogradskih gimnazija, neće imati šta da sere o njoj“. I nemam, realno. Prelepa zgrada zaista. I spolja odaje utisak kadra kakav treba da isporučuje svaka gimnazija, a naročito jedna na takvom glasu. Naravno, znamo svi u kakvom je stanju naš obrazovni sistem, tako da je očekivano naličje glavnog ulaza u stvari jedini istinit prikaz gde kao društvo idemo. A direktno preko puta, frizeraj i kafić (jer nije dovoljno što pedeset metara niže postoji bar deset kafića, dovoljnog kapaciteta da barem pola đaka zasedne u istom trenutku). Dositej, Vuk i Josif u bronzi sa visine gledaju i nevera. Da je Pančiću omorike, pa da se sva trojica o istu obese. Ne kaže se bezveze da se od svega što je Dositej doneo u Srbiju samo krompir primio, a i njega najviše volimo pod imenom pomfrit i po mogućstvu u trulom izgovoru za porodični restoran koji smo uvezli iz Amerike.

Međutim, ni tu nije kraj. Slike društva našeg nasušnog se ređaju iz bloka u blok. Kao na starinskom filmu sa trideset šest fotografija. Srećom po tvog vernog izveštača iz ravnice, ovde se nadmorska visina ujednačava, što mi barem fizički olakšava ovaj pregled. Mada, ni pogled na sledeći blok nije loš. Barem iz pravca Treće beogradske gimnazije. Zid sa leve strane krasi mural gospodina po kome je ulica i dobila ime. Njegoš zasluženo stoji tu i da je pravde (pameti?) stajao bi i umesto mnogih drugih „muralisanih“, naročito u njegovoj ulici. Vladičinoj slici dodat je i prigodan citat koji bi morao po svaku cenu prvo biti primenjen upravo u Njegoševoj ulici, pa da se iz nje razlije po Beogradu, pa i dosta šire.

Preko puta Njegošu, nalazi se izuzetna građevina kojoj u startu nisam znao namenu. Sam njen spoljašnji izgled i veličina govore da se ne radi o tek još jednoj građanskoj kući. Povrh svega, zgrada je očigledno nedavno renovirana (makar spolja) i zaista isijava. Stari srpski običaji ipak ni nju nisu uspeli da zaobiđu, tako da misteriju njene originalne namene razrešava tek malena tabla na onome što je svojevremeno verovatno bio sporedni ulaz. U pitanju je zgrada prve državne hemijske laboratorije, sa kraja devetnaestog veka. Naravno, obeležena je kao spomenik kulture zaštićen zakonom. A o toj zaštiti i posebno o tom zakonu najbolje govori zid koji je odvaja od „Mitićeve rupe“.

„Srbski“ nacionalni heroj, naoružan britkom bočicom spreja i ubojitim osećajem za rešavanje nacionalnih i nacionalističkih pitanja crtanjem po zidu, okoristio se o čisto beo i podugačak zid u nadi da će time istresti nagomilanu seksualnu frustraciju i edipovske probleme. Jebiga, centralna muka „srbskih“ nacionalista ostaje nedostatak pornografskog sadržaja na maternjem jeziku. A neće valjda gledati ženske kako dahću na engleskom? Država d’uradi nešto!

U nastavku je ta čuvena „Mitićeva rupa“, ali kako se iz Njegoševe preko nje gleda u onu pevajuću travestiju na Slaviji, biram da ne gledam. Ionako će neka buduća revizija ove kolumne verovatno pisati o nekom šopajućem molu koji će tu pre ili kasnije iznići. Rupa ili ne. Dečije igralište ili koji će nam moj dečije igralište kad nam deca ionako rastu u Beču.

Sledeći blok otvaraju tri izuzetne fasade. Da ne bi preterano lupao, odmah ću da se ogradim da nisam baš najsigurniji kog su stila (iako sam konsultovao Jansona, ostaje mi malo nejasno). Ti ćeš znati bolje. Prva deluje prilično orijentalno, druga sasvim austrijski dok je treća, rekao bih, secesionistički orijentisana. Pet bambija za mene ako sam trefio. Može biti da sam ponešto i naučio svih ovih godina.

Ono što posebno krasi prve dve su saloni lepote. Na prvoj stoji tabla. Nije to neko preterano zlo, reklo bi se, ali majku mu, zar nikome ne pada na pamet da na tim i takvim fasadama ne bi smelo da stoji ništa. Bukvalno ništa! Ta zgrada (i njoj slične) bi morala biti zaštićena kao i svako drugo umetničko delo. Mislim, zamisli da neko na „Mona Lizu“ zalepi nalepnicu na kojoj piše da je vlasništvo Luvra. Tako i neznani arhitekta sigurno nije osmislio ravan prostor oko kapije da bi neko mogao lakše da natoklječi tablu za salon lepote.

No, pravo ludilo je dozvoljeno u neposrednom komšiluku. Takođe je u pitanju salon lepote, ali se ovi idioti nisu ograničili na tablu. Ne, oni su, do devetog kolena ih na kočeve (opet se suzdržavam, ako nije jasno) nataknem, morali da imaju ulaz sa ulice, te su to i učinili.

Koji god preduzimač da je te radove izveo. Koji god gazda salona lepote bio u pitanju. I posebno ko god je potpisao dozvolu da se to učini… Majku li vam ludu bre! I što je još okitiste onolikim klima uređajima, na tome vam posebno čestitam, zubi vam se od supe klimali! Šta je bre sa mozgom!?

Srećom, barem je ona treća, crveno-bela, što meni deluje secesionistički, ostala prilično netaknuta, istakavši čvrstu kandidaturu za jedinu u bloku.

Sledeći blok je poprilično neinspirativna celina socijalističkih zgrada pravljena sa funkcionalnošću na umu, bez ikakve estetske vrednosti. I nekako kao da se i istorijski uglavila između dva vojna lica koja se na početku sledećeg bloka gledaju oči u oči. Sa tom razlikom što je sa leve strane proslavljeni vojskovođa iz Prvog svetskog rata, dok je prekoputa osuđeni ratni zločinac iz bratoubilačkog rata devedesetih godina prošlog veka. Sunce nam jebem srpsko…

Ne mogu, zaista. Nema nama pomoći. Na sledećem popisu ću se izjasniti kao Liliputanac, života mi.

Klonuvši duhom, jer se sile dobra i zla ovde žestoko bore, a ja kao da stojim između Kraljevića Marka i Muse Kesedžije, pa oni kako omaše jedan drugoga, tako mlatnu mene preko glave, prešao sam ulicu u dosta lepši komad Njegoševe. Blok oivičen kućom Dr. Dragoljuba Aranđelovića i žene mu Zore, te zgradom Prirodnjačkog muzeja, nudi odmor umorenim očima i mislima.

Njih dve me dovode do poente priče. Ćošak Njegoševe ulice i Kneginje Zorke sam jednom davno otkrio kao kovčeg sa izuzetnim muzičkim blagom. „Triumvirate“ prodavnica ploča i diskova možda nije bila Meka za ljubitelja muzike, ali već Medina… Može biti. Bila je to nezavisna prodavnica polovnih ali kvalitetno očuvanih izdanja, po izuzetno pristupačnim cenama. Između ostalog, krasio ju je i vlasnik uvek raspoložen za ćaskanje, muzičku „triviju“, kao i ne najmanje važno davanje popusta sirotoj mladeži željnoj muzike.

Kažem „bila je“ jer više nije. Umesto nje, tamo je sada knjižara u kojoj sam ja želeo da kupim taj prokleti bedž.

Ne, nije problem u knjižari. Naprotiv! Otvaranje knjižare izdavačke kuće „Urban reads“ je sjajna stvar! Njihova izdanja, prevashodno okrenuta tinejdžerskoj populaciji, su definitivno korak u pravom smeru kada je u pitanju opismenjavanje generacija kojima se istinski nudi samo tehnološka pismenost. Ne samo da nije problem, nego postojanje još jedne knjižare je potez vredan hvale. Naklon do patosa!

Nezgoda je što sam ja prešao nekih sedamsto metara, prošavši pored nebrojenih kafića, frizerskih salona, kockarnica i kladionica, prodavnica ovakve i onakve robe, murala ovakvih i onakvih, povrh svega u ulici koja nosi ime velikog književnika, a naišao na svega dve knjižare. Od kojih je jedna otvorena na mestu gde je bila prodavnica muzičkih izdanja.

Hteo sam ovaj tekst da naslovim sa: „Nijedna kladionica nije stradala prilikom otvaranja knjižare“. Istinu bih zborio. Stradao je CD šop. Sama ta informacija, uz sve traume prethodnih sedam stotina metara, izazvala je zgražavanje sasvim dovoljno da odustanem od bedža. Poklon sam drugačije rešio, a muziku…

Čekaj, to je ono što puštaju i u kafiću? Onda lagano, snaći ćemo se.

Banner Content
Tags: , , ,