Da li je kletva stvarno bačena nad Beogradom ili ne, imali smo prilike sinoć da apsolviramo uz pomoć „Orb ov God“ i domaćeg blek metal giganta „The Stone“. Pošto se bar jednom godišnje gotovo religiozno uživo sluša „The Stone“ tako je deo ekipe „Abaddon Magazina“ imao tu čast da ih ponovo čuje, vidi i oseti.
Blek metal je tvorevina davnih devedesetih, kao najekstremniji podžanr metala, muzika, tekstovi i nastupi su posebno iskustvo. Neminovnim istorijskim ciklusima vratila nam se moda devedesetih, koju su i kroz muziku mlađi naraštaji zdušno prigrlili – blek metal je doživeo potpunu ekspanziju. Sve češće imamo priliku da čujemo mlade blekere koji žele da liče na svoje uzore. Sinoć smo tako čuli muzičku lekciju velikog „The Stone-a“ ili kako su nekada moji prethodnici umeli u reportažama da pišu: „Muzički uzori zadali su domaći zadatak mladim bendovima“.
U poslednjih godinu dana bila sam na samo jednom blek metal koncertu i nedostajala mi je ta napeta demonski mračna atmosfera. Prvi na scenu „Zappa baze“ stao je novosadski „Orb Ov God“. Ovo je mlad bend iskusnih muzičara šamanističke pojave i jako sirovog zvuka. Pre koncerta nisam imala priliku da ih čujem, ali priznajem da su ovim nastupom zaslužili da u domaću kvalitetnu ekipu uvrstimo i njih. S obzirom da su najavili svoj prvi album uskoro, nadam se da ćemo imati prilike da ih slušamo malo duže i više. Bend nije imao samo ulogu predgrupe, već su nas lagano proveli kroz mračne lagume Beograda i najavili dolazak bogova.
Bez velike teatralnosti, gotovo nečujno binu su prepustili „Kamenu“ koji je prvim taktovima „Traga u večnosti“ zagospodario scenom. „The Stone“ ima svoju vernu publiku koja se godinama samo dopunjava mlađim naraštajem. „The Stone“ je, čini se, besmrtan bend, nepresušne inspiracije i specifične pojave. Kao što Norveška ima svoje prepoznatljive blek metal heroje, tako i mi, slovenska krv, imamo „The Stone“. Posle novih stvari sa albuma „Kletva“ nizale su se „The Stone“ himne „Ja car i bog“, „Dani crni“, „Sve sravljeno sve spaljeno“, „Tragom hromog vuka“. Publika je kao i uvek bila definitivno očarana njima. Kao što je poznavaocima ovakvog zvuka poznato, nema tu mnogo dinamike u samom nastupu, ali frontmenu Gladu to zaista ne predstavlja prepreku da se kao demon iz najgrđih snova poveže sa svojim žrtvama u publici i pokrene talas besnila. Horsko izvođenje većine pesama potvrđuje dejstvo kolektivne katarze koju doživimo tokom njihovih svirki. Ono što me iznenadilo, da ne kažem malo rastužilo, je to što
„The Stone“ sinoć nije izašao na bis pozivom publike. Ostao je gorak ukus da je nastup bio kratak i ruke dignute u prazno.
Na kraju noći ništa ne mogu zameriti bendu koji peva istinu mog vremena i istoriju sveta, koja je često istorija nasilja i brutalnosti, pomažući da se tegoba filtrira i snaga potrage za istinom obnovi. Do sledećeg viđanja živimo kletvu nad Beogradom!
Tekst: Anđela Milunović
Foto: Ivan Veselinović
